Izvor: Politika, 16.Jul.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Manjak kreveta i sestara

Na rehabilitaciju stižu sve mlađi ljudi povređeni u saobraćajnim nesrećama, a na klinici u Sokobanjskoj slobodan krevet čeka se i po nekoliko meseci

Mladić iz Užica koji je pre dva meseca posle nesrećnog pada sa visine ostao nepokretan narednog petka će najzad biti smešten na Klinici za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović” u Sokobanjskoj ulici u Beogradu i započeti rehabilitaciju, ali u delu ustanove u kojoj se lečenje plaća. U ovoj ustanovi slobodan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << krevet čeka se između dva i tri meseca. Iako je za ovakve vrste povrede najvažniji kontinuitet u rehabilitaciji, koja treba da počne odmah posle operacije ili saniranja povreda, pacijenti često gube dragoceno vreme čekajući mesto u odgovarajućoj ustanovi. Pri tome su često izloženi neželjenim posledicama kao što su dekubitalne rane od ležanja, urinarne infekcije, pa čak i upale pluća.

Direktor ove ustanove, profesor dr Stevan Jović svestan je da 300 bolničkih kreveta, koliko ih ima u ovoj ustanovi, nije dovoljno s obzirom na veliko interesovanje da se rehabilitacija nastavi baš u Sokobanjskoj.

Dodatni problem je što u ovom času klinici nedostaje i najmanje 10 medicinskih sestara, tri doktora, pet fizioterapeuta, tri radna terapeuta, logoped, defektolog, pa čak i bibliotekar. Direktor priznaje da je „rudarski posao” brinuti se o nepokretnim i nesvesnim ljudima, ali kaže da dobar rukovodilac mora da vodi računa o kadrovskoj politici, jer će za pet godina otići u penziju još pet lekara, uključujući i njega. A potrebno je upravo toliko godina da bi se lekar osposobio za ovu specijalnost.

– Na rehabilitaciju nam stižu sve mlađi ljudi povređeni u saobraćajnim nesrećama, ali i prilikom nesmotrenog skakanja u plitku vodu. U poslednje vreme suočavamo se sa „poplavom” ovih nesrećnih slučajeva. Međutim, ovde su na rehabilitaciji i stariji pacijenti, posle šlogova, tako da je prosečna dužina ležanja u poslednjih godinu dana povećana sa 48 na 54 dana. Sve postelje, a 300 ih je ugovoreno sa Fondom zdravstvenog osiguranjam, gotovo stalno su popunjene. Godišnje ovde na rehabilitaciji bude oko 2.000 pacijenata, dok 15.000 lečimo ambulantno, kaže dr Jović.

Na ovoj klinici trenutno 304 zaposlenih platu dobija na osnovu ugovora sklopljenih sa Fondom za zdravstveno osiguranje, a još 17 zaposlenih plaća klinika, zahvaljujući komercijalnom delu klinike, u kojem za poseban smeštaj pacijenti plaćaju sami. Svi zaposleni takođe iz komercijalnog dela, kako objašnjava dr Jović, dobijaju 10 odsto veću platu.

Zbog ugleda i stručnosti Klinike za rehabilitaciju, ali i zbog blizine svih važnih medicinskih ustanova, već godinama ne prestaje veliko interesovanje za lečenje na klinici u Sokobanjskoj, ali su mogućnosti ograničene. Apartmanski deo sa dvadesetak postelja, koje rodbina pacijenata plaća iz svog džepa, samo je delimično rešio problem čekanja na krevet u ovoj ustanovi. Po danu za smeštaj u dvokrevetnom ili trokrevetnom apartmanu plaća se 20, odnosno 30 evra, što nije jevtino.

Profesor Jović smatra da bi rešenje moglo da bude proširenje kapaciteta, odnosno novih 50 postelja, za šta postoji fizički prostor, ali je neophodno obezbediti i odgovarajući broj zaposlenih.

– U poslednjih godinu i po dana pet puta sam od nadležnih tražio da mi daju odobrenje da zaposlim još terapeuta za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, ali odobrenje ne stiže. Na klinici imamo sve aparate koji su potrebni za rehabilitaciju i najteže povređenih, koji su aktuelni u sličnim klinikama u svetu, ali iz višegodišnjeg iskustva znamo da ruke dobrog terapeuta ne može ništa da zameni. Teškom pacijentu ne vrede ni najbolji dekubitalni dušek ili digitalni aparat ako nema dovoljno sestara i tehničara da ga okrenu i postaraju se za negu i ličnu higijenu, objašnjava direktor klinike u Sokobanjskoj.

Zanimljivo je kako su na ovoj klinici rešili problem kvara jedinstvenog medicinskog uređaja „tredmil”, koji služi u rehabilitaciji ljudi posle teških nesreća ili bolesti, dobijen u donacijama još 2003. godine. Kada se taj skupi aparat, koji služi za aktivaciju centra za hod u kičmenoj moždini i koji preko pokretne trake stimuliše stopala i uspostavlja ritam koraka, pokvario, nadležni su pokušali da nabave digitalni deo od donatora. Kako deo za popravku vrednog uređaja nije stizao, zaposleni su se snašli i od digitalnog, napravili običan mehanički aparat, pa se sada ipak koristi u osposobljavanju pacijenata sa parcijalnim oštećenjima kičmene moždine ili kod pacijenata koji imaju paraparezu ili slabost obe ili samo jedne noge.

O. Popović

[objavljeno: 17/07/2008.]

Nastavak na Politika...