Izvor: B92, 14.Feb.2010, 17:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manjak kadrova na kardiohirurgiji
Beograd -- U Srbiji se, za pojedine operacije na srcu čeka i duže od dve godine. Broj obolelih stalno raste, a sve češće obolevaju mladi i radno aktivni ljudi.
U Klinici za kardiohirurgiju Kliničkog centra Srbije (KCS), na operaciju se čeka oko godinu dana, hirurzi operišu 24 sata, a tokom prošle godine uradili su čak 1 300 operacija. Ovde tvrde da Srbiji nedostaje jedinstvena umrežena lista, kako bi se precizno znao broj pacijenata koji čekaju.
U Klinici >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << za kardiohirurgiju KCS-a, još pre pet decenija, izvođeni su najsloženiji zahvati samo nekoliko godina posle inovativnih operacija u SAD.
I danas se u ovoj ustanovi operišu najkomplikovaniji slučajevi, a svi pacijenti kojima je nužna hitna operacija srca, zbrinjavaju se u ovoj klinici
"Došao sam kao hitan slučaj. Primili su me. Izvršili su pripreme. Drugi dan su me operisali”, kaže Srbislav Ristić.
Radi se 24 sata. Prošle godine opremljena je treća operaciona sala što je još uvek nedovoljno, kao i 48 kreveta koji su stalno puni.
Direktor Klinike za kardiohirurgiju, Mile Vraneš, nada se uvećanju kapaciteta posle rekonstrukcije KCS-a što će pomoći da se smanje liste čekanja. Ipak nedostatak kadra Vraneša ozbilnjo brine.
"Klinika ukupno ima 12 hirurga, jednog specijalizanta i šest anesteziologa. što je izuzetno malo za ovaj veliki posao”, kaže on.
"Ja imam tri profesora koji imaju oko 60-ak godina, znači možemo očekivati da ću za pet godina ostati bez tri hirurga. Ako ne počnem sad da edukujem ljude, ovde će se postaviti pitanje ko će kasnije raditi”, upozorava Vraneš.
Da bi se dobio spreman kardiohirurg potrebno je bar 10 godina edukacije, a nedostatak anesteziologa već je hroničan problem.
Da bi smanjili listu čekanja, ova mala ekipa izvela je čak 1 300 operacija tokom prošle godine. Ističu, međutim da liste čekanja nisu realne jer se mnogi pacijenti istovremeno prijavljuju u više ustanova
"Mora da fond i država naprave jedan plan u rešavanju tog problema, a on bi se sastojao u stvaranju jedne nacionalne mreže gde bi sve klinike koje se bave dijagnostikom i operacijama imali isti sistem i na isti način prijavljivali ljude”, smatra Vraneš.
"I postoji tzv. skala kojom se određuje hitnost, tzv. 'tajm rizik skor’, gde vi tačno možete da procenite kolika je šteta od toga što čovek čeka”, objašnjava on.
Preciznim unošenjem podataka umanjila bi se i smrtnost bolesnika i oformio važan Nacionalni registar.
U Klinici planiraju da uvedu i nove operativne metode, ali im nedostaju sredstva. Smatraju i da bi ovako naporan rad zdravstvenog osoblja u hitnim službama, država morala dodatno da nagradi.
