Izvor: Glas javnosti, 17.Okt.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mama i tata poželji
SRBOBRAN - Da bi zaštitili svoje i dečje interese, dvadesetak hraniteljskih porodica iz opštine Srbobran, zajedno sa Centrom za socijalni rad, pokrenulo je inicijativu za osnivanje udruženja hranitelja. Ova dobrovoljna humana aktivnost polako postaje profesija i kako bi postali konkurentni na tržištu usluga, hranitelji moraju da unapređuju sebe i svoj rad. Svi oni zaslužuju pohvale za svoj plemeniti poziv, ali važnija od pohvala je podrška zajednice.
- Zahtevaćemo od hranitelja >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << da sami prate kako i koliko kvalitetno se ostvaruje svrha hraniteljstva, a to je podizanje deteta u normalnu i zdravu osobu, sposobnu da se jednog dana odvoji od porodice i osamostali. Poželjno je da hranitelji unaprede svoje veštine i znanja i na sastanku koji smo organizovali sa njima razgovarali smo o stalnoj potrebi edukacije. Želimo da sa hraniteljima gradimo ravnopravan partnerski odnos - rekla je Jasmina Pecelj-Đurđevac, psiholog u Centru za socijalni rad.
Ove nedelje sa treninzima koji prethode dobijanju statusa hraniteljske porodice, počelo je 11 novih polaznika iz opštine Srbobran, i u rad su uključena oba partnera, a ne samo onaj koji preuzima odgovornost za decu, kao do sada.
Marija Robotka, hraniteljka iz Srbobrana, kaže da je na početku svoje hraniteljske misije imala divovski zadatak, jer je u svoju porodicu za kratko vreme primila dve devojčice, dve sestre, od kojih je jedna umereno mentalno nerazvijena i telesni invalid.
NERASKIDIVA SPONA
Marija Robotka je počela da se interesuje za hraniteljstvo slušajući iskustva Klare Farbaš iz Srbobrana, koja se ovim plemenitim poslom bavi četiri godine. U njenom domu su dve devojke, od kojih je jedna studentkinja, jedina među svom decom u hraniteljskim porodicama u opštini Srbobran.
- Nemam svoju decu i u početku sam se bojala da li ću umeti da se na pravi način bavim ovim poslom. Nisam se pokajala jer ih sada doživljavam kao svoju decu i vidim da se i one trude oko mene koliko i ja oko njih, što je dokaz dobrih odnosa - kaže Klara. Ona brine i preživljava sve probleme „svoje“ dece i ističe da je njihova prva obaveza da dobro uče.
- Jedna devojka je na fakultetu, a druga u srednjoj školi. Jako me usrećila moja studentkinja kada je položila sve ispite sa prve godine i sada kreće na drugu. Nadam se da će uspešno završiti školovanje, da će se udati i zasnovati svoju porodicu, a ja sam sigurna da me neće zaboraviti - kaže Klara.
- Naš najveći problem bila je činjenica da dete nije razgovaralo ni sa jednim članom naše porodice, osim sa mojoj ćerkom, na čiji sam je nagovor i poziv i prihvatila. Moja ćerka je bila most između nas dve. Devojčica je sve vreme bila dobra i poslušna, ali reči iz nje jednostavno nisu izlazile. Vremenom smo izgradili međusobno poverenje i ona je sada vesela, poslušna devojčica koja razgovara sa nama, sa komšilukom, i svi smo zadovoljni - kaže Marija.
Marijina porodica nesebično je pomogla i istrajala u nameri da se detetu koje su prihvatilo otkloni i jedan telesni hendikep.
- Imali smo jednu veliku operaciju noge. I devojčica je sama imala želju da se oslobodi hendikepa, da može da potrči i raste i igra se kao sva druga deca, i rehabilitacija ide u dobrom smeru - kaže Marija.
Prvo dete u ovu hraniteljsku porodicu došlo je na nagovor Marijine ćerke, jer su se ove devojčice poznavale iz škole.
- Bilo nas je strah, znali smo za njene zdravstvene probleme, ali kada je stigla kod nas, sve je nestalo, koliko god bilo teško. Hteli smo da joj pomognemo da ima kvalitetniji život, da joj pružimo lepe trenutke koji su joj do tada nedostajali i verujemo da smo u dobroj meri uspeli - kaže Marija.
