Izvor: Politika, 07.Mar.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mali kapaciteti za intenzivnu negu
Kardiohirurgija ima dugu tradiciju u Srbiji , ali premale kapacitete za sve veći broj obolelih od bolesti srca
Na operaciju srca pacijenti u Srbiji u najboljem slučaju čekaju dve do tri godine, a u najgorem slučaju – nikad je ne dočekaju. Lista pacijenata u ovom času narasla je čak na 4.000 imena. Već zbog ova dva podatka najavljena odluka Republičkog Fonda zdravstvenog osiguranja – da će početi da šalje pacijente na kardiohirurške intervencije u inostranstvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne bi li se na taj način smanjila liste čekanja – ima opravdanje.
Srbija ima dugu tradiciju u kardiohirurgiji. Pacijenti iz Slovenije u vreme bivše Jugoslavije, ali i iz Libije i arapskih zemalja punili su postelje, ali i kasu Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Naši gastarbajteri operisani su na Drugoj hirurškoj klinici ili Klinici „Dedinje”, ali od „stare slave” se ne živi. Pod pritiskom sve većeg broja pacijenata, srpska kardiohirurgija istina ne gubi bitku u stručnom smislu, ali mora da prizna da ne može da pomogne svima kojima je ova vrsta medicinske usluge potrebna.
Onih sa bolestima srca, kojima je potrebna i operacija na srcu je, međutim, sve više. Više od polovine svih smrti u Srbiji, preciznije 56 procenata, uzrokovano je bolestima srca i krvnih sudova. Na koronarnim odeljenjima godišnje se leči 13.000 pacijenata, a maksimalno može da se obavi 4.500 hirurških intervencija na srcu, ali je problem što još toliki broj pacijenata čeka kardiohiruršku intervenciju.
Ovo su podaci koji su prošle jeseni predstavljeni prilikom pokretanja nacionalne kampanje „Srbija za zdravo srce”, koja ima za cilj da stvari pokrene sa „mrtve tačke”. Pružanje prilike svakome ko hoće da radi kardiohirurške operacije u okviru dopunskog rada preko vikenda za dodatnu zaradu, uključivanje privatnog Beogradskog kliničko-bolničkog centra, kao i slanje pacijenata u Tursku o trošku Republičkog fonda osiguranja, prvi su pokušaji da se i konkretno pomogne bolesnicima koji čekaju na operaciju srca. Jer, dok se katetarizacije – intervencija snimanja krvnih sudova i ugradnja stentova, veštačkih krvnih sudova, kojima se rešava akutni infarkt ili sprečava njegov nastanak – mogu uraditi na osam, devet mesta (u KBC „Bežanijska Kosa”, KBC „Zemun”, Vojnomedicinskoj akademiji, u Kragujevcu i Nišu, i u tri glavna kardiohirurška instituta), teži deo posla, složene operacije na srcu rade se samo na tri mesta u Srbiji.
Na drugoj Hirurškoj klinici u Kliničkom centru Srbije kažu kako kardiohirurzi mogu da operišu i dan i noć, ali da najveći problem, „usko grlo”, predstavlja smeštaj operisanih pacijenata na intenzivnu negu. Kod ovih složenih intervencija na srcu, pacijentu se u toku operacije, koja traje i do osam sati, temperatura spušta na 14 do 18 stepeni Celzijusa, a posle operacije treba sve te metaboličke procese vratiti u ravnotežu, pa je za oporavak u intenzivnoj nezi u idealnim uslovima, bez komplikacija, treba sedam do osam dana, ali ima onih kojima će taj krevet biti potreban i dve nedelje ili mesec dana. Takođe, teško je držati se liste čekanja u slučajevima koji zahtevaju brzo rešavanje, kad je goli život u pitanju, poput disekcije aorte, infarkta ili komplikacija u toku katetarizacije, pa takvi pacijenti u operacionu salu stižu mimo svih listi.
Kako se dogodilo da se kardiohirurgija, grana medicine koja u Srbiji ima dugu i poštovanu tradiciju, nađe u takvoj situaciji? Da li smo izgubili korak sa svetom, da li imamo dovoljno stručnjaka iz ove oblasti ili su postojeće bolnice postale tesne, neka su od pitanje za čelne ljude naših instituta za kardiohirurgiju.
Da nam nije potrebno zidanje bilo kakvih novih kardiohirurških centara od temelja, već da postojeće kapacitete samo treba maksimalno iskoristiti, stav je profesora dr Miljka Ristića, kardiohirurga u Klinici za kardiohirurgiju Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Srbije, koji je nedavno postao i medicinski direktor privatnog Beogradskog kliničko bolničkog centra u kojem će uskoro početi da se rade i kardiohirurške operacije.
– U Srbiji u ovom trenutku postoji dovoljno kardiohirurga. Sedam kardiohirurga je nedavno dobilo licence Kardiotorakalnog borda Evropskog udruženja kardiohirurga. Subspecijalizaciju iz kardiohirurgije do jeseni završava 16 kardiohirurga, koji već imaju dovoljan broj urađenih operacija da počnu samostalno da operišu. Imaćemo 23 kardioohirurga što znači da imamo 23 ekipe i to nije malo. Stvari se mogu popraviti tako što bi se kapaciteti maksimalno iskoristili. Nekada se po jednoj sali na Drugoj hirurškoj klinici operisalo po 750 bolesnika, dok su u isto vreme u sali na „Dedinju” ili „Kamenici” operisali po 400 pacijenata – ukazuje dr Ristić,
Profesor dr Aleksandar Vuksanović, pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije za medicinske poslove, kaže da nije problem samo u broju kardiohirurga, nego drugih članova tima koji moraju da učestvuju u ovim operacijama – anesteziologa, anestezioloških tehničara, perfuzionista"
– Lista čekanja u KCS trenutno broji oko 500 bolesnika, a pre nekoliko meseci bilo ih je 800. KCS je razradio strategiju kako da u našoj ustanovi smanjimo čekanje: pojačaćemo timove i nabaviti nove respiratore na intenzivnoj nezi i tako svesti listu pacijenata koji čekaju na razumni broj – kaže dr Vuksanović.
Kako smo dospeli u situaciju da naše pacijente šaljemo u inostrane klinike umesto da operacije radimo ovde?
– Duge su liste čekanja na operacije i veliki je pritisak pacijenata i njihove rodbine da se skrati vreme čekanja na intervencije, pa je u tom smislu nađeno neko solomonsko, prelazno rešenje. Lično nisam oduševljen takvom odlukom, smatram je ishitrenom. Nema potrebe da se srozava ugled srpske medicine – kaže dr Ristić.
On se priseća kako je Grčka pre 35 godina slala svoje pacijente čarter letovima u Veliku Britaniju, a Holandija u Ameriku. Smatra da nema potrebe da naši pacijenti idu u bilo koju državu. S njegovim mišljenjem ne slažu ostale kolege.
– Sve ono što će doprineti da se naši pacijenti leče brzo i efikasno, na dobar način, možemo samo da podržimo. Država je smogla snage da to isfinansira, s ciljem da niko ko je bolestan ne čeka duže nego što treba – kaže dr Vuksanović.
Goran Trajkovski,šef službe za odnose sa javnošću Instituta za kardiovaskularne bolesti Vojvodine Institut, kaže da ova ustanova podržava sve napore koji dovode do poboljšanja opšte zdravstvene situacije svih građana Srbije.
Profesor Vuksanović dodaje da, bar kad je reč o operacionim salama u KCS, sale na kardiohirurgiji rade maksimalno mogućim kapacitetima, imajući u vidu sa kojim aparatima i timovima raspolažu.
– Sve radi sto posto, punim kapacitetom, a naši kardiohirurzi su maksimalno obučeni i mogu da se nose sa svim najtežim operacijama – dodaje dr Vuksanović.
U Srbiji je, kako tvrde naši sagovornici, moguće uraditi sve kardiohirurške zahvate, osim transplantacije srca. Prioriteti su koronarni pacijenti kojima preti infarkt, disekcije aorte se rade istog dana, dok zamena srčanih zalistaka ili baj pas operacije nisu prvog reda hitnosti i mogu da sačekaju. Urođene srčane mane se uspešno operišu u dve dečje klinike.
Dugačak bi bio spisak kardiohirurga koji odlično rade svoj posao, a potvrda je stigla i u vidu sedam licenci od uglednog Kardiotorakalnog borda Evropskog udruženja kardiohirurga. Priznanja su dobili primarijus dr Mikloš Fabri i profesor Svetozar Nićin iz Instituta „Kamenica”, profesor dr Boško Đukanović, koji je i direktor Instituta „Dedinje”, a sa Druge hirurške klinike u KCS – profesori dr Petar Đukić, dr Dušan Velimirović, dr Mile Vranješ i dr Miljko Ristić.
Istini za volju, mora se reći da je među hirurzima koji se bave ovom, jednom od najtežih specijalnosti, sve manje entutzijazma, pa neki čak i otvoreno izjavljuju da neće da se „ubijaju od posla” za male plate koje dobijaju, a nisu voljni ni da rade vikendom.
– To je istina. Plate hirurga specijaliste bez dežurstva su oko 750 evra, što je naravno daleko ispod plata stručnjaka iste specijalnosti u razvijenim zemljama. Za operacije koje smo radili vikendom, u okviru dopunskog rada kod pacijenta iz BiH, kardiohirurg je dobijao po 3.300 dinara, a sestra u operacionoj sali 1.600 dinara, a takve intervencije traju po pet i po sati. To je mali novac da bi zaposleni provodili sve subote radno, ali je i to ljudima značilo i radilo se – kaže naš sagovornik.
Direktorka Fonda zdravstvenog osiguranja, Svetlana Vukajlović prihvata argument da hirurzi nisu dovoljno stimulisani da rade tako težak posao kakav su operacije u kardiohirurgiji.
– Ima hirurga koji zaista predano rade svoj posao, ali i onih koji nedovoljno rade. Međutim, problem je što su nam zbog postojećih zakona i „uranilovke” vezane ruke kad pokušamo da različito platimo i stimulišemo ljude saglasno kvalitetu i obimu posla koji rade. Vi nemate načina da nekoga ko dane provodi u operacionoj sali stimulišete i onda je između onih koji leče srčane bolesnike naravno lakše kardiolozima da za isti novac nose slušalice, nego onima koji operišu – kaže Svetlana Vukajlović
Olivera Popović
[objavljeno: 08/03/2010]
