Izvor: Press, 16.Okt.2012, 22:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mali je bolji kalibar od mene
Imate li brata i(li) sestru? Ako imate, savršeno dobro znate kako izgleda „pozorište u kući", uživo. Zato vam je sigurno poznat osećaj „voliš me, ne voliš me", tučemo se, a na kraju ti posvetim medalju :). Ako ste iskreni prema sebi, priznaćete da je i vaš slučaj sličan ili isti poput mog.
Moj Marko se rodio kad su meni bile samo četiri i po godine, bio je lutka, stalno sam bila uz njega, htela da ga kupam, nosam, ljuljam... Čim smo malo odrasli, rastrčali smo >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << se svako na svoju stranu. Ja na trening, on u školu, a kad se sretnemo - svađa! Realno, bili su to veliki problemi, a najveći među njima ko će da izvede Švrću u šetnju.
Naspram naših nevolja, svetska kriza izgleda kao mala beba. Iako su roditelji ponudili Marku da puca i vidi kakav je to osećaj, nije hteo ni da čuje. Iz inata, želeo je da bude drugačiji od mene.
- Neću da budem kao Ivana - odbrusio bi ljutito.
Zato se umesto puške latio pištolja! Moš' misliti! Nije šija nego vrat! Naravno, i ja sam vukla svoj deo inata! Ali, čak i ovde je olimpijska čarolija umešala prste...
Markov omiljeni grad je London. Ne znam zašto, ali prva misao kad je trebalo da krenem na predolimpijski turnir bio mi je brat. Moram da ga vodim tamo! Čim smo stigli pokazao je svoje novo lice. Bila sam impresionirana... Možda smo se ranije svađali do besvesti, ali prvi put u životu shvatila sam da smo slični. Kao jaje jajetu.
Počeli smo da uživamo. Odjednom sam shvatila, iako je ceo moj tim u Engleskoj, da mi je Markova podrška neophodna. Ta atmosfera ga je inspirisala. Vratio se ozbiljniji nego ikad i pištolj zamenio puškom. Za kraće vreme napredovao je duplo brže nego ja. Shvatila sam da je unapređena verzija mene.
Iako sam dala sve od sebe, nisam nikako uspela da sredim da drugi put krene sa mnom u London, ovoga puta na Olimpijske igre. Sve vreme sam osećala da mi nešto fali, međutim našla sam način da izgleda kao da je tu. Možete zamisliti njegovu sreću kad sam povukla obarač i „upucala" srebro.
Postali smo toliko bliski da smo, na opšte zaprepašćenje roditelja, otišli zajedno i na more. Sada već uveliko izlazimo zajedno i u grad, podučava me kompjuterima za koje je oduvek maher, pomaže mi i kad kuvam ako treba ili bar ima hrabrosti da proba moje specijalitete. Zato je sa mog vrata medalja otišla u prave ruke, u Markove, jer i njemu pripada podjednako koliko i meni.
< Prethodna Sve kolumne
