Izvor: Danas, 03.Jun.2015, 08:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala škola socijalizma
Danas je još proletos objavio tekst pod naslovom "Nostalgičarenje za socijalizmom" autora Ivana Kovača. Neću se baviti analizom političke scene u Srbiji (koja zauzima veći deo teksta), već bih se zadržao na dve ideje za koje smatram da su na klimavim osnovama. Prva se odnosi na uspešnost socijalizma, a druga na fašizam, za koga autor smatra da je u nekakvoj bliskoj vezi sa liberalizmom. Zašto su (liberalni) ekonomisti protiv socijalizma a za slobodno tržište?
Socijalizam >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << je određen sa nekoliko karakteristika (koje su međusobno povezane) i njihovom analizom možemo uvideti njegove urođene nedostatke. Prva karakteristika se odnosi na društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Kad se nečemu ne zna vlasnik, onda se to koristi bez ikakve ekonomske računice i koristiće se neracionalno, tj. dolazi do rasipanja resursa. Ali to nije sve. Društveno vlasništvo takođe znači da se cene sredstava za proizvodnju (a konsekventno i ostale cene) neće određivati na tržištu, već će to raditi birokratija (centralno-planski organ). A zašto je to loše? Pa lako se može desiti da birokratija pogreši u proceni koliko čega treba proizvoditi i po kojoj ceni. Naravno, pogrešnu ekonomsku odluku može da donese i preduzetnik na slobodnom tržištu. Ali velika je razlika kad pogreši pojedinac i kad pogreši država. U prvom slučaju, sistem će brzo apsorbovati tu neravnotežu (pojaviće se preduzetnik koji će bolje proceniti šta i po kojoj ceni kupci traže), ali kad pogreši država, onda se suočavamo sa viškovima i nestašicama. Prisetimo se primera iz bivšeg SSSR-a kad su za nestašicu mleka za bebe optužene krave, a ne socijalistički način privređivanja. Aktuelan primer je Venecuela, gde je skoro nemoguće u trgovini naći pelene i toalet papir.
Važno je primetiti da je ovo isključivo posledica državnog planiranja. Jednostavno, negde u planiranju se pogreši, jer donosioci odluka ne znaju šta kupci hoće i po kojoj ceni. Poenta je u tome što to oni i ne mogu znati, jer je mehanizam slobodnog formiranja cena suspendovan, a upravo on služi da prenese informacije o željama i mogućnostima potrošača. Socijalisti će ovaj problem "rešiti" tako što će se u sledećem obračunskom periodu proizvesti više proizvoda koji sad nedostaju. Ali, proizvešće i manje nečeg drugog. I ciklus se ponavlja. Sledeća karakteristika je ukidanje privatne inicijative (profit, kao cilj privatnog preduzetnika, u socijalizmu ne postoji), što znači da u socijalizmu preduzetnici nemaju podsticaj ka inovacijama i tehničkom napretku. Pa i zašto bi imali, kad u tom slučaju oni ne bi prisvajali ekonomske efekte svojih inovacija? A nema potrebe spominjati od kakvog su značaja inovacije za privredni razvoj.
Nasuprot slobodne tržišne privrede, kod planske privrede se javlja i sledeći problem. Naime, istorija nas je naučila da se socijalizam može završiti nekim oblikom totalitarne kontrole ne samo privrede, već i društva u celini. Povećanje kontrole proizvodnje, raspodele i potrošnje, povezano sa postepenim napuštanjem demokratskih načela (zarad nekih "viših ciljeva") može prerasti u globalnu kontrolu. Dakle, liberalizam nema dodirnih tačaka sa fašizmom. A suprotnost liberalnog kapitalizma - socijalizam - i te kako može biti prethodnica fašizma. Rečenice "Mi smo socijalisti, mi smo neprijatelji savremenog kapitalističkog ekonomskog poretka" i "Ne možemo uspeti bez (ekonomskog) planiranja" nije izrekao niko drugi do sam Hitler.
Verovatno najbolji dokaz za "uspešnost" socijalizma su ekonomske migracije. Nema ničeg čudnog u tome šte se one uvek dešavaju u pravcu iz socijalističkih zemalja, ka slobodnim tržišnim privredama. Međutim, ljudi sa prostora bivše Jugoslavije mogu sasvim opravdano da pitaju - ako je sve to tako, kako je onda Tito uspeo da sagradi sve ono što ovi posle njega ne mogu ni da okreče!? Zbog uštede prostora, daću kratak odgovor. Podsetiću samo na inostrane kredite, koji su prestali kad su prestali i politički razlozi. Nijedna zemlja bivšeg istočnog bloka nije krenula u tranziciju zato što ih je neko naterao na to. Samo su uvideli da im dotadašnji sistem nije održiv i da ako hoće da napreduju, moraju preći na tržišnu privredu. Neke zemlje su to uspešno obavile, neke (još) nisu. Srbija se, nažalost, nalazi u ovoj drugoj grupi.
Ja sasvim razumem zašto socijalizam naoko deluje kao privlačan sistem. Iskreno, i sam bih voleo da on može da funkcioniše. Ali, sve dok su resursi ograničeni, a ljudske potrebe neograničene, socijalizam ne može biti ekonomski efikasan, pa samim tim to ne može biti način da bilo koja zemlja krene putem održivog rasta i razvoja.
*Autor je student na Ekonomskom fakultetu u Beogradu na smeru Ekonomska analiza i politika
