Izvor: Politika, 11.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majstor za konferencijske veze
Da sastavite 150-200 ljudi u sedam-osam gradova širom sveta, potrebno je nedelju dana pripreme, kaže Siniša Simić, povratnik iz Kanade, jedan je od retkih stručnjaka za video-konferencije u regionu i Evropi
U Beogradu danas živi jedan od retkih stručnjaka informacione tehnologije, specijalista za komuniciranje posredstvom video-konferencija. Beogradski diplomac Elektrotehničkog fakulteta Siniša Simić, posle četvorogodišnjeg iseljeničkog staža sa porodicom u Torontu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Otavi i Kembridžu, vratio se kući sa solidnim prtljagom novog korisnog znanja.
– Odlazeći za Kanadu bio sam svestan da nas primaju širokogrudo zarad našeg obrazovanja i činjenice da im donosimo profit, pa sam znao da nećemo dugo ostati. Radeći tamo donesete svojoj firmi prosečno od 300.000 do pola miliona dolara godišnje, a za uzvrat dobijete oko 60.000 dolara – kaže Siniša.
U to vreme godišnje je u Kanadu stizalo oko 26.000 ljudi, mahom vrhunskih stručnjaka, pa se dogodilo da ih u jednom trenutku u Torontu bude čak 15 od 132 zaposlena u bivšoj beogradskoj firmi. Simić se javio na konkurs za mesto sistem analitičara u najvećoj farmaceutskoj kući u Kanadi i tu je primljen, a među kandidatima su bila još – trojica srpskih inženjera.
– Hrabrost je bila 1997. vratiti se u Srbiju iz Kanade gde vam je sve regulisano. Sada može da se zaradi mnogo više u Beogradu nego u bilo kojoj evropskoj prestonici i nije vreme za one koji čekaju da sve bude pod konac i da nema nikakvog rizika – izlaže svoju poslovnu filozofiju.
Zahvaljujući Simićevom poslovnom angažmanu u Britanskom savetu, u Beogradu je nikao prvi video-konferencijski centar u regionu. Razvio je mrežu i postao menadžer za jugoistočnu Evropu.
– Nema nikakvog problema da sastavite 150-200 ljudi u sedam-osam gradova širom sveta. Meni za takav posao treba najviše nedelju dana. Kad hoćete da radite nešto preko video-konferencija morate da budete članovi različitih mreža širom sveta koje se bave povezivanjem takvih centara. U Njujorku možda ima i do 80 centara koji se na ekonomskoj osnovi bave time. Ali i 50 do 100 onih centara koji se nalaze u OUN, Svetskoj banci, raznim institucijama – objašnjava Simić.
Najbrži mogući put za organizovanje video-konferencija jeste da se nađu komercijalni sajtovi u svim većim gradovima po svetu, što staje oko 200 dolara na sat i obuhvata učešće do 20 ljudi. Video-konferencije su iscrpljujuće, pa ih ne treba raditi duže od tri sata. Pri tome, nije tehnologija ono što je najvažnije. Mnogo su bitniji organizacija, logistika, članstvo i poznavanje rada u različitim mrežama. Najbitnije je da preko video-konferencija počnete da osmišljavate sadržaje i da počnete na organizovan način da uvodite ljude u stvari koje su bitne za razvoj ovog društva – ističe naš sagovornik, dodajući da je Srbija pre tri godine imala prednost u ovoj oblasti u odnosu na ostale zemlje regiona. Naši ljudi imali su mogućnost da se sretnu s novom tehnologijom zahvaljujući Centru Britanskog saveta, ali takav pokušaj nije naišao na odziv nekih institucija u Srbiji. Izuzetak je bio GEPS, napominje Simić.
Video-konferencije su najbolja moguća zamena kada niste u mogućnosti da se nađete licem u lice sa sagovornicima. Posebno, ako postoje problemi sa putovanjima i vizama.
– Umesto da velike kompanije drže 30 stručnjaka u Beogradu, ovde je samo četiri-pet, ali tako da svi oni dele među sobom sve što stvaraju. Podaci se čuvaju i unose na zajednički server, za komunikaciju i razmenu znanja, tako da svi prisutni u sistemu njima raspolažu iz zajedničke baze, bez obzira na to da li su u Njujorku, Moskvi ili Beogradu – veli Simić.
Centri za video-konferencije skromnih kapaciteta mogu da se naprave i za 10.000 dolara. U tom slučaju, recimo, profesori sa BU ne bi morali stalno da putuju u Kruševac ili Kragujevac, ako u tim mestima postoje video-konferencijski centri.
– Kad govorimo o informacionotehnološkim mogućnostima jednog društva kakvo je naše lepo je čuti da, recimo, 20 odsto ljudi ima računare, ali je suštinski važno koliko su ti računari iskorišćeni, kako su povezani za dobrobit ovog društva i naših ljudi – smatra Siniša Simić.
Radivoje Petrović
[objavljeno: 11.05.2007.]
