Izvor: Politika, 15.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magija "srpskog viskija"
Da je rakiji da progovori, da vrisne, da opsuje... da razveže jezičinu jednako kao što zna da ih zaplete, pa da sama kaže čija su joj brda i koji kazani miliji. Da pomami svoje "vence" kad god tuđini zauste da će joj bolje oni gospodariti, nego što joj mi služimo?! Da nam više niko ne spočitava kako vekovima živimo u grehu sa voljenom "šljivovicom", "mučenicom", "travaricom", "manastirkom", jer nikakvo slovo, iliti, što danas moderno vele, "sertifikat" za to nemamo.
Ma, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo da više tako bezvoljno ne ćuti ovde na tezgama posred Trga Nikole Pašića, u krletki beogradskih betonskih masiva i potmulog vetra, prognanog doveka na iste ulice, u krug...
Mala svetkovina njoj u čast: "Rakija-fest – vesela ulica", zapravo "labudova pesma" svih destilata nad kojima polako gubimo starateljstvo.
Trideset i kusur štandova i mnoštvo flaša najbolje "đavolje rabote" na njima. Ako je kao što kažu "put do pakla popločan dobrim namerama", onda je to upravo ovaj. Zarad višeg cilja, a za male pare (100 dinara vaučer i čašica za degustaciju), Beograd je herojski zbio redove ne bi li otvaranjem flaša dušmanima zatvorio usta.
– Eh da je sreće pa da mi našu rakiju tetošimo kao Škoti viski ili Francuzi konjak, pa da danas ne moramo da dokazujemo da su to naša nacionalna pića i da ih vekovima proizvodimo – veli čiča Obren, iz slavnih valjevskih rakijskih sela, nalakćen na tezgu kao kad se od mila nalakti na tarabu i pusti da pogled obere pitome šljivike...
– Pravila igre su drugačija, nisu više dovoljna samo dobra volja i časna reč pa da ti svi veruju. Pravo na proizvodnju i prodaju "šljivovice" danas, kako čujem, polažu još dve ili tri države, a, istini za volju, nisu im ni prineti našima. Možda za mnogo šta nismo, ali za pravljenje rakije smo bogomdani i ne smemo da ispustimo ovaj, poslednji voz za nametanje našeg nacionalnog pića svetu – daleko od toga da imamo ikakve sumnje u istinitost čiča Obrenovih reči, ali avaj, surova profesionalnost nalaže da sve svoje kapacitete maksimalno iskoristimo zarad dobrobiti javnosti. Novinarska jetra je na ovom polju najmerodavniji veštak, čiju kompetentnost nikako ne treba dovoditi u pitanje. Podvrgli smo pomenutu "šljivku" dvostrukoj analizi i – domaćin zaista istinu zbori! Problem je što isti nivo profesionalnosti moramo zadržati i tokom ostatka mimohoda...
– Ja inače slabo pijem, ali evo, izašao sam malo s unukom u šetnju pa na putu do Tašmajdana naiđosmo na ovu gužvu, pa rekoh da stanem malo i vidim o čemu je reč – sudbina je htela da nevoljno stanemo na put ovom neumornom tragaču, neposlušnog koraka, koji već, čini se, satima od tezge do tezge, traga za odgovorom na to suštinsko pitanje – o čemu je ovde reč?! Sad mora sve iznova, izgubio je nit, a, po svemu sudeći, i unuka. Šta će čovek – "slabo" pije...
Rakija je i ovog puta dokazala onu staru, a toliko prećutkivanu istinu – vole je i žene. Ili je to tek reč solidarnosti sa uniženom "posestrimom", ali gospođe nisu zaostajale u trebovanju vaučera i čašica.
Istini za volju, ono što one podvode pod degustaciju, većina časnih poštovalaca voćnih prepeka muškog pola ne bi okarakterisalo ni kao "znojenje" čašice, ali gospođe su znalački cugale svoje omiljene "marke".
– To je neopevana glupost da žene ne vole dobru rakijicu, ili da im, još gore, ona čak i ne priliči. U ovoj zatucanoj sredini dame su one koje se nalivaju stranim pićima, dok su one koje se radije odlučuju za rakiju- alkoholičarke. Pa ima li ičeg lepšeg od dobre, domaće rakije. Medicina joj pripisuje skoro magična svojstva, a mi je se bezmalo stidimo. Strašno. Ali tako vam je to ovde. Evo i ovde primećujem da me prodavci neozbiljno shvataju kad zastanem da se raspitam o nekoj rakiji – ogorčena je Obrenovčanka Mira, prezime prećutkuje u strahu od "nezgodnog" muža koji je čašicu davnih dana prihvatio kao treće dete.
Nižu se tako maliganska stajališta, a već klinička "profesionalnost" počinje da uzima svoj danak. Obostrano nerazumevanje (i rakidžije i mi sve teže razumemo pitanja koja postavljamo) najbolji je pokazatelj da smo dovoljno studiozno ispratili ovu zgodu i da u ime časti novinarske profesije nije uputno bauljati po Trgu. Ako je još nešto i ostalo nedorečeno, poveli smo dva užička "sagovornika" u pakovanju od po litar da naknadno odgovore na eventualna pitanja.
Evo i onog neumornog tragača za istinom, opet. Vidi se da je na korak od apsolutne spoznaje i na tri koraka od unuka. Blago njemu, toliko je dragstora u koje još može da svrati po potvrdu novootkrivenih ubeđenja. I unučetu po čokoladu, između ostalog...
[objavljeno: ]
