Izvor: Blic, 10.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lovni turizam nema profita
Lovni turizam nema profita
Srbija je osamdesetih godina od lovnog turizma zarađivala 15 miliona dolara godišnje, a na srpskim lovištima glavni lovci na krupnu i sitnu divljač bili su Italijani, Austrijanci i Nemci.
- Nekada je dolazilo 9.000 lovaca u jednoj godini, a od 2000. naovamo ne dolazi više od 1.500 lovaca godišnje, pa samim tim ni prihod od lovnog turizma ne prelazi milion evra. Treba se samo setiti vlasnika lanaca nemačkih prodavnica 'Horten' koji bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << samo u jednom lovu ostavljao po dva i po miliona dolara - objašnjava za 'Blic' Aleksandar Pantelić, sekretar Lovačkog saveza Srbije.
Po njegovim rečima, iako se smatra da je lovni turizam profitabilan, u praksi to i nije baš tako.
- Pare koje se zarade na lovnom turizmu vraćaju se prirodi, odnosno u obnovu lovišta. Lovni turizam je niskoakumulativan i niskoprofitan. On je veoma bitan, ne toliko zbog profita, već zbog velikog obrta finansijskih sredstava koja se ulažu u održavanje resursa, odnosno lovnog staništa - objašnjava Pantelić.
U Srbiji postoji 321 lovište na površini od oko 6,5 miliona hektara, od čega na približno 90 odsto površina gazduju lovačka udruženja.
Pantelić iznosi da je lovni turizam deo ekološkog turizma, u šta spadaju i turisti posmatrači ptica, turisti koji vole da borave u prirodi, zatim seoski turizam, foto-lov.
I dok lovni turizam cveta u zemljama u okruženju poput Bugarske, Rumunije i Mađarske, Srbija je zemlja koja je taj primat izgubila.
- Još u vreme Broza, kad je 'veliki sin svih naroda' voleo da lovi, Srbija je imala taj primat u lovnom turizmu, posebno zato što su zemlje u okruženju bile zatvorene. Međutim, danas je lovni turizam znatno razvijeniji u Rumuniji, Mađarskoj i Bugarskoj. Razloga zašto je tako ima mnogo. Prvo, lovci koji ulove divljač žele da iz zemlje u suvom ledu iznesu divljač sa sve mesom, a ne samo trofej poput rogova i krzna. Međutim, kako naš veterinarski pečat nije priznat u EU, oni to ne mogu da rade, a zna se da svi lovci vole da ulovljenu divljač sami spreme, kako za svoju porodicu, tako i za prijatelje - priča jedan od beogradskih lovaca.
Drugi razlog zašto u Srbiji, sa tako očuvanom prirodom, nije zaživeo lovni turizam, jeste i komplikovana procedura unosa lovačke opreme. Uz to, mnogi nekadašnji lovački hoteli su propali i nema više tako dobrih smeštajnih kapaciteta.
Aleksandar Pantelić na sve to dodaje i da je loša putna mreža takođe jedan od razloga zašto strani lovci ne žele da u našu zemlju dođu i uživaju u lovnom turizmu.
- Da bi se povećao broj stranih lovaca, potrebno je, pre svega, olakšati carinske propise za unos lovačkog oružja, zatim izgraditi ne samo hotele, već i privatne pansione koji bi imali boksove za pse i hladnjače sa suvim ledom za čuvanje odstreljene divljači. Uz sve to, treba poboljšati i putnu mrežu, ali i popraviti loš imidž nesigurne države koji naša zemlja ima u svetu, iako mi to nismo - navodi Pantelić.
On iznosi da turista koji dođe da lovi ne kupuje proizvod, već doživljaj, za šta Srbija i te kako ima potencijala.
M. Cvejić
Šta ko voli da lovi
Glavna lovna sezona počinje na jesen i to od 15. oktobra, a letnja lovna sezona počinje 15. aprila sa lovom na srndaće, kao i trofejni lov na jelene.
Italijani vole da love sitnu divljač - plovke, šljuku, prepelice, grlice, ali i jarebice. Glavna klijentela za lov na krupnu divljač su, pre svega, Austrijanci i Nemci.
