Izvor: Danas, 25.Avg.2015, 20:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lobiranje - antitabu
Svi mi lobiramo svaki dan - na poslu, na pijaci, u školi, kod kuće, među prijateljima, sa idejom da ostvarimo neki interes, poboljšamo svoj ili tuđ položaj, uredimo život onako kako želimo. Lobiranje nije korupcija, nego sredstvo kojim pojedinci i grupe nastoje da ostvare svoje potrebe delujući prema onima od čijih odluka zavise. Lobiranje u političkim institucijama zato ne da ne sme da bude tabu, nego je suštinski element u donošenju političkih odluka.
Jedan od osnovnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << postulata i uslova za organizovanje, opstanak i napredak jednog naroda je opšti konsenzus o njegovim osnovnim principima i vrednostima. Da bi se došlo do saglasnosti o tome na kakvim vrednostima i na kojim se političkim, ekonomskim, kulturnim i drugim interesima temelje država i društvo, mora postojati uređen sistem kanala njihovog definisanja, artikulacije i implementiranja u sve segmente života. Tako se omogućava da političke odluke budu utemeljene na stvarnim društvenim potrebama, transparentne i jasnim mehanizmima kontrolisane.
Lobiranje je legitimno sredstvo pomoću koga pojedinci i grupe pokreću dijalog na određenu temu zastupajući pred institucijama svoj interes ili nastojeći da reše određeni problem. To je sredstvo informisanja političkih odlučioca od strane onih na koje se njihove odluke odnose. To je način pritiska i ostvarivanja ravnoteže u odnosu na one sa suprotnim interesima. To je instrument kojim se periodični birači trajno pretvaraju u građane, a vlast u njihov servis. To je brana samovolji državnog aparata i oruđe kojim se neposredno unapređuje ekonomski, politički, manjinski ili bilo koji drugi položaj ljudi. U krajnjoj instanci, uređeno i na pravilima zasnovano lobiranje je snažan element u borbi protiv korupcije, jer je pod stalnom lupom javnosti i podleže strogim pravilima ponašanja.
Pravo da lobira ima svako, to ne sme biti ekskluzivni klub finansijskih moćnika. Odlučioci u Evropskoj uniji, gde je lobiranje godinama i te kako deo procesa donošenja odluka, imaju obavezu da na sve načine pomognu onima sa slabijim finansijskim zaleđem. U interesu odlučioca je da ih lobiraju i velika korporacija i snažna međunarodna organizacija, ali i predstavnici npr. udruženja pčelara ili tekstilnih radnika, jer samo tako, ponašajući se kao nezavisni sudija, može doneti odluku koja je u javnom interesu. Pri tom, znajući da mu je zakonska obaveza da sve svoje odnose sa svim akterima pruži na uvid javnosti.
Da li se u Srbiji lobira? Da. Da li postoje uređena pravila, da li se zna javno ko lobira, koga lobira, u kojim oblastima i sa kakvim ishodima? Ne. Mi smo u situaciji u kojoj postoji jaka potreba da se različite strukture uključe u donošenje političkih odluka, a ne postoje ni institucionalni, ni društveni, ni zakonski mehanizmi za to. Javna rasprava, kao jedan od retkih instituta kroz koji se institucionalizovano odigrava komunikacija države i društva je prečesto izigrana. Broj zakona donetih po hitnom postupku to dokazuje, kao što je i broj donetih neprimenjivih ili manjkavih zakona dokaz da i odlučioci i društvene grupe moraju hitno da izgrade sistem kanala putem kojih će se vršiti lobiranje.
Zbog toga se što pre mora ući u proces koji podrazumeva zakonsko uređivanje lobiranja i pripremu i obuku svih onih koji su zainteresovani da svoje interese zastupaju pred institucijama. Paralelno sa tim se mora raditi na povezivanju organizacija civilnog društva, različitih udruženja, korporacija, sindikata, obrazovnih i svih drugih ustanova sa partnerima u EU. Proces integracija je mnoge u novim članicama zatekao nespremne i oni su sa zakašnjenjem ušli u lobističku arenu Evropske unije. Zahvaljujući njihovom iskustvu, naša država i društvo tu grešku ne smeju ponoviti.
* Autor je pisac knjige "Korporativno lobiranje u EU" i izvršni direktor NVO Nova akcija
