Izvor: Danas, 25.Sep.2014, 23:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljušićev nerazumni lapot
U trenutku šoka ne mogu da se dosetim nijedne adekvatnije reči od zgroženosti nad vandalskim činom nerazumnog lapota direktora Službenog glasnika, osobe koja kao univerzitetski profesor mora da brani knjigu! Moja kultura je unižena, osramoćena i unakažena sečom knjiga.
I prošlih godina sam - kao usamljeni jahač - javno reagovala, jer intelektualac nema pravo da ćuti, ukazivala na monstruozne anekse ugovora koje je novopečeni direktor ove nekad ugledne izdavačke kuće >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ponižavajuće slao i, jednako ponižavajuće, preko izvesnih službenica, telefonirao s insistiranjem da te anekse potpišem. Sve sam odbila. I tako će i nadalje biti. Dosta više!
Potpisujem svaku reč novinarke Marije Krtinić u izdanju Danasa od utorka i dodajem: ako je ugovor istekao, onda bi svaki direktor, pogotovu onaj koji je profesor, obnovio ugovor i ostavio zadovoljstvo sledećim generacijama čitalaca i studenata da kupuju knjige i oblikuju svoju privatnu bibliotečku policu, koju su s toliko ljubavi, pažnje i poštovanja negovali Srbi u građanskom 18. stoleću (o tome čitaj u „Leksikonu srpskog prosvetiteljstva“ koji je sada iseckan u staru hartiju). Ej, bre, Srbijo, među šljivama, kad si se to getoizovala mržnjom prema sebi. I prema drugom autoru. Čak i oni koji su plemenito mislili da će svoju knjigu spasiti otkupom svih primeraka od prekog i jednoumnog, možda i samozvanog gospodara knjige, zapravo su učinili progon knjige iz onog mesta gde i pripada u demokratskom društvu - iz knjižare. Dotični aneks ugovora zapravo je svakog stavio u čuvenu dilemu: ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš - jednako ti je kajanje. Je li to podvala iz čuvene Glišićeve pripovetke? I konačno: šta čita direktor ove izdavačke kuće?
O besmislenosti takve dileme pred koju nas je stavio direktor kojeg gospodar Vučić (čuveno ime iz srpske istorije, poznate dotičnom upravitelju Glasnika) uporno drži na tako odgovornom mestu za srpsku kulturu, nažalost, pokazuje samo jedno: do kulture Srbima uopšte nije stalo, a interesuje me i reakcija ministra kulture i ministra za obrazovanje. Čak ni činjenica što se tek manje od broja prstiju na ruci javno oglasilo toliko autora, neće me saterati u ćošak.
Mržnja ovog vandalskog čina jeste osobina koja će jednom, samo da ne bude prekasno, dovesti do kraha veličinu svih nas. Pa i direktora Radoša Ljušića. Još jednom ponosno dižem svoj glas bunta. I optužujem, kako bi rekao Emil Zola. Upravo u ime knjige. U ime srpske kulture čiju istoriju sa zadovoljstvom predajem na univerzitetu. I konačno, kad će važnije od statusa postati znanje, ideja koja je tekovina srpskog prosvetiteljstva? Kako da stanem pred studente i govorim o veličini srpske kulture, kad im je nekom iracionalnom mržnjom - ističem tu reč - oduzeto intelektualno zadovoljstvo traganja za naslovima u malobrojnim preostalim knjižarama?
Autorka je profesorka Srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
