Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav u tranziciji
Brak je u tranziciji, govore u isti mah psiholozi, sociolozi i antropolozi, koji ovu tvrdnju temelje na zaključku da se svaki treći brak na planeti završava razvodom, da se bračni parovi danas sve češće odlučuju za razvod nego za rađanje drugog deteta i da je veća verovatnoća da vas poklopi talas Cunamija dok se izležavate u nekom turističkom raju nego da proslavite srebrnu ili zlatnu svadbu. Sve multikulturalne statistike potvrđuju da natalitet drastično opada i da stopa razvoda znatno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << raste kod belog, obrazovanog, zaposlenog i profesionalno uspešnog stanovništva, a podaci izvedeni iz poslednjeg popisa stanovništva Srbije govore da svaka peta žena u Srbiji rađa dete van braka.
Doktor kliničke psihologije i asistent na Katedri za psihijatriju Jelisaveta Sanja Rolović, bračni i porodični psihoterapeut i asistent na Katedri za psihijatriju njujorškog Medicinskog fakulteta i supervizor Američke akademije za porodičnu psihoterapiju, koja već dve decenije živi i radi u Njujorku, sprovela je niz istraživanja o tome kako se brak i porodica održavaju u uslovima političke, ekonomske i socijalne krize i u uslovima emigracije i kako se urušava odnos dvoje ljudi koji su se nekada voleli.
Jelisaveta Rolović trenutno se nalazi u radnoj poseti Beogradu, u kome drži niz psiholoških radionica o tome kako je moguće očuvati bliskost, razumevanje, poštovanje i strast u dugogodišnjem braku i svoja profesionalna iskustva deli sa kolegama iz Asocijacije sistemskih terapeuta i udruženja psihologa i psihoterapeuta "Psihopolis" iz Novog Sada. A na pitanje – zbog čega psiholozi tvrde da se ljubav i brak nalaze u periodu tranzicije, ona odgovara:
– Kada govorimo da se brak menja, pre svega mislimo na činjenicu da su se drastično promenila očekivanja koje partneri imaju jedan od drugoga. Pogled u istorijsku čitanku čovečanstva govori nam da je brak, do pre pola veka, pre svega bio socijalno-ekonomska kategorija, i imao je za cilj održavanje, odnosno proširivanje imetka dve porodice kroz rođenje naslednika. Ljubav, sreća i poštovanje nisu bili razlog ni za stupanje u brak, niti za razvod.
U međuvremenu, žene su postale sve obrazovanije i sve manje ekonomski zavisne od muškarca, tako da se očekivanja koja ona ima od svog partnera menjaju. Drugim rečima, ona od njega želi – ljubav, sreća, sigurnost, razumevanje i poštovanje. Ako njen partner nije spreman ili voljan da joj to pruži, ona se, neuporedivo češće nego ranije, okreće i odlazi. O tome ilustrativno govori podatak da se, sve donedavno, svaki drugi brak u Americi završavao razvodom, kao i da stopa razvoda prilikom stupanja u sledeći brak iznosi čak 80 odsto. Obrazovana i zaposlena žena zadržava svoje prezime, ima svoju "platnu karticu" i spremna je da na sebe preuzme vaspitanje deteta. Ako njen partner nije u stanju da joj pruži ljubav i sigurnost, ona će pre izabrati da bude samohrani roditelj, nego što će pristati na imitaciju braka i porodice.
Čini se da muškarci i žene sve nesigurnije hodaju po planeti emocija. Da li tu tezu potvrđuju i podaci da se na knjižarskim policama širom sveta nalazi čak 25.652 knjige prepune saveta kako naterati muškarca na brak, 22.395 seksualnih priručnika i čak 19.850 knjiga zbirki uputstava za život udvoje
Žene danas suvereno vladaju svetom politike, biznisa i planetarne ekonomije. Prostor ženskog delovanja se svakodnevno širi, dok se prostor uticaja muškarca drastično smanjuje, što stvara ogromnu konfuziju u glavama muškarca. On više nije jedini hranilac porodice, a nije ni taj koji se pita, koji (jedini) odlučuje i koji govori u ime porodice. Žena više nije "gospođa od tog i tog" – ona je dobila pravo glasa i to ne samo na predsedničkim izborima. Naime, ona je na porodičnom planu dobila pravo da odlučuje o vaspitanju dece, proširenju porodice, porodičnom budžetu, raspodeli kućnih poslova i definisanju odnosa sa širom porodicom i – njen glas je postao sve glasniji. I konačno, ona je dobila dozvolu od društva da bude samohrani roditelj.
Sa druge strane, zakonodavci su u mnogim zemljama muškarcima oduzeli većinu patrijarhalnih prava i uveli nove zakone koji ograničavaju njegov bračni suverenitet. U Americi, primera radi, muškarac ne sme da tuče ili da na bilo koji način zlostavlja ženu, a društvena sredina podržava ženu u odluci da to nasilje prijavi.
Stručnjaci Univerziteta u Kaliforniji nedavno su ustanovili da je stopa suicida kod muškaraca nakon razvoda izrazito visoka i to objašnjavaju tezom da se oni teže privikavaju na promene koje donose razvod i razdvajanje. Da li i Vi mislite da muškarci više pate nakon razvoda?
Muškarac se nakon razvoda najčešće nalazi u poziciji višestrukog gubitnika jer mora da se privikava na gubitak partnera, gubitak dece i gubitak porodične svakodnevice. Ako ne postoji druga žena u njihovom životu i ako oni ubrzo nakon razvoda braka ne uplove u novu zajednicu, činjenica je da se muškarci neuporedivo teže privikavaju na promene koje u njihov život donosi razvod. Osim toga, ne treba zaboraviti da muškarac nema socijalnu dozvolu da o svojim emocijama priča i zbog toga on "beži" od svojih emocija često u alkohol.
Sa druge strane, statistike govore da muškarci lakše i brže ulaze u nove veze nakon razvoda, ali za razliku od žena, oni snižavaju kriterijume prilikom izbora novog partnera. Razvedene žene podižu kriterijume i najčešće traže boljeg i kvalitetnijeg partnera i ako ga ne pronađu – odlučuju da budu samohrani roditelji. Za dvadeset godina bavljenja psihoterapijskom praksom ja još uvek nisam upoznala muškarca koji je, indisponiran neuspehom u potrazi za ženom svog života, rešio da usvoji dete i bude samohrani otac.
Ratovi koji su besneli na prostorima bivše Jugoslavije "oduvali" su veliki broj ljudi sa ovih prostora. Kakva je sudbina brakova u emigraciji i na koji način porodica opstaje u novoj sredini?
Život u emigraciji predstavlja veliki test ljubavi i zajedništva, jer je celo okruženje dramatično drugačije od sredine iz koje smo potekli, zbog čega bračni partneri ili bivaju upućeniji jedan na drugoga ili njihov odnos puca. Važno je razumeti da imigracija zahteva preispitivanje sopstvenih stavova i vrednosti koje donosimo iz zemlje porekla, redefinisanje životnih ciljeva, želja i planova i usvajanje novih socijalnih normi i kulturnih obrazaca. Pitanje radnih uloga podleže novim shvatanjima – ako bračni partneri dolaze iz sredine u kojoj nije uobičajeno da žena radi.
Pitanje vaspitavanja deteta može da bude veliki kamen spoticanja, ako partneri imaju različite odgovore na pitanja tipa – da li će se dete vaspitavati u skladu sa vrednostima sopstvenog naroda ili sredine u kojoj živi, koju školu dete treba da pohađa i u kojoj crkvi treba da stiče versko obrazovanje. Ako su stavovi partneri usaglašeni, veća je šansa da brak preživi.
Da li osobe sa ovih prostora često stupaju u brak sa strancima i da li mešoviti brakovi imaju veću šansu za uspeh?
Očekivanja, želje i potrebe koje imamo od partnera iz strane kulture su različita u odnosu na partnera svoje kulture. Drugim rečima, mi ne očekujemo da nas stranac razume, prihvati i toleriše u meri u kojoj to očekujemo od partnera sa kojim delimo državljanstvo. Za početak, mi se sporazumevamo na stranom jeziku, a kako nije isključeno da i naš partner komunicira na stranom jeziku, cela emotivna komunikacija je "filtrirana", što može da predstavlja psihološku dobit, jer se smanjuje procenat "uzvičnika" u komunikaciji. Treba imati na umu da je emotivna temperatura između ljudi sa istog prostora mnogo viša od one u mešovitim brakovima, a za osobe sa ovih prostora često se kaže da dolaze na svet sa viškom emocija koje im često prave probleme u društvu i u partnerskoj komunikaciji. Zbog toga nije loše ako nas neko "rashladi" svojim različitim temperamentom.
Moje iskustvo govori da mi uglavnom stupamo u brak sa predstavnicima naroda iz bivše Jugoslavije ili sa onima koji su nam bliski po temperamentu, kao što su Južnoamerikanci. Naravno, ponekad potvrđujemo tezu da se suprotnosti privlače, pa pred oltar stajemo sa Azijatima ili Indonežanima. Međutim, s obzirom na to da smo rasli u homogenoj beloputoj sredini, uglavnom imamo rasistički odnos prema obojenima, zbog čega najčešće i stupamo u brakove sa ljudima svetle puti.
Moram da napomenem da se ljudi iz zemalja bivše Jugoslavije smatraju "dobrom emigracijom", zato što smo beli, obrazovani, uglavnom dolazimo iz urbanih sredina, govorimo strane jezike i prihvatamo kulturne norme i obrasce ponašanja sredine u koju dolazimo.
[objavljeno: ]
