Izvor: Politika, 16.Nov.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Limeni zbeg u centru Leposavića
U hangaru koji je svojevremeno koristila Vojska Jugoslavije, već deset godina u „privremenom smeštaju”, iza ograde i tri metra visoke kapije, živi dvestotinak Roma proteranih iz Mitrovice, Starog Trga, Prvog Tunela, Prištine...
Leposavić – U centru Leposavića, na samo nekoliko koraka od zgrade opštine, u hangaru koji je svojevremeno koristila Vojska Jugoslavije, već deset godina u „privremenom smeštaju", iza ograde i tri metra visoke kapije, živi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dvestotinak Roma proteranih iz Mitrovice, Starog Trga, Prvog Tunela, Prištine... Više gladni nego siti, izbegličke dane provode ovde, podno visova Kopaonika, u limenoj kutiji i oko nje, a sumornost ovog mesta jedino ublažava graja mnoštva romske dece, od koje njih četrdesetak pohađa osnovnu ili srednju školu.
Oko improvizovane česme iz koje šiklja voda u plehana korita zatičemo poveću grupu žitelja ovog naselja. Dovikuju nam „jeste li iz neke organizacije", verovatno se nadajući da donosimo nekakvu pomoć, do koje im valja stići pre ostalih sapatnika. Prilazi žena koja nam se predstavlja kao Fatima Gušani. Kaže da je u kontejner naselju još od 1999, ima petoro dece, najstarijem je osam godina, najmlađem nedelju dana.
– U zajedničkoj prostoriji živi nas 25, pre neki dan vratila mi se sestra iz Nemačke. Najurili ih sve. Ni sami sa sobom ne znamo šta ćemo, a sada su nam i oni tu – govori nam Fatima.
Načas prekidajući igru oko česme, okružuju nas tamnoputi mališani i uglas pričaju kako već dve godine ništa ne dobijaju, ni iz Crvenog krsta, ni iz Komesarijata za izbeglice. Da je zaista tako, potvrdili su nam i nadležni iz pomenute dve institucije, uz utešnu najavu da bi pred Novu godinu trebalo da stignu nekakvi humanitarni paketi.
Pitamo neke od žitelja naselja, koji nam rekoše da su iz Mitrovice, zašto ne pokušaju da se vrate u taj grad. Odmahuju glavom, vele, nije im tamo bezbedno, a i ne bi imali od čega da žive. Pominju nekih desetak porodica, koje su se proletos vratile u južni deo grada. Ima i onih koji su pokušali da se domognu Mađarske.
– Što se ono kaže, pre su se otuda vratili nego što su pošli. Ko će nas Cigane – priča nam Bajram Ćosa, koji je 1999. izbegao iz južnog dela Mitrovice sa još oko 8.000 sunarodnika, kojima je popaljena sva sirotinja koju su tamo imali. On sa tetkom živi u jednoj od limenih soba, a izdržava se kao i većina ostalih, ako mu se posreći da ode u nadnicu, da seče drva, za taj posao može da se zaradi od pet do 20 evra.
– Najviše dobijemo na utovaru i istovaru cementa, brašna, trica. Neko od nas prima socijalu ili nekakvu drugu novčanu pomoć, čega je sve manje, ali, najvažnije je da je glava na ramenima. U Mitrovicu nemamo gde – govori Ćosa.
Ulazimo u hangar, jedva naziremo kuda hodnik vodi. Sijalice škilje, tek gde pokoja. Put presecaju razvučene žice, na kojima se suši odeća.
– Znaš, bre, dete, razbolela sam se onog dana kada sam izbegla iz svoje kuće. Dok sam živela u Prištini, a nikada me nije ni zub zaboleo – kaže nam Đulja Mustafa, pozivajući nas da uđemo u njen sobičak bez prozora i popijemo kafu. Produžavamo dalje, do sobe Šahire Begeši, u kojoj zatičemo troje od njeno osmoro dece. Kaže, muž je ostavio, otišao u Novi Pazar.
– Dok je i svekrva bila tu, malo smo lakše sastavljali kraj s krajem – vajka se Šahira, dok na dotrajalom električnom šporetu greje vodu za kupanje u cinkanoj kanti, koju je našla pored kontejnera.
Dok odlazimo iz naselja, praćeni grupom Roma koji su nam se našli kao domaćini, pitamo ih plaše li se ovog novog gripa, o kome se toliko priča, i da li im je neko nagovestio da će biti vakcinisani. Mršte se i zabrinuto hukću, ali za te vakcine nisu sigurni šta će odlučiti, kažu, čuli su od svojih iz Nemačke i Belgije da s tim nešto nije u redu, valjda će im, nadaju se, neko to sve objasniti...
– Ma, nas izjeda strah da danas-sutra opet ne budemo isterani na ulicu, kao pre deset godina, pa i ne stižemo da se bojimo tog gripa – kao za sebe, a u ime svih, priču na ovu temu prekida žena koja je sa bebom u naručju izašla da nas isprati.
Biljana Radomirović
[objavljeno: 17/11/2009]
