Izvor: Danas, 19.Avg.2015, 21:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Letnja elegija o sportistima i izbeglicama
Srpski sportisti i izbeglice sa Bliskog istoka obeležili su ovo leto. Sportisti - blistavim rezultatima, a izbeglice - brojnošću i stradalništvom. Da pokušamo da, na pomalo neuobičajen i elegičan način, osvetlimo neke zanimljive aspekte ova dva društvena fenomena.
Prvo o našim zlatnim, srebrenim i bronzanim sportistima. Oni, pretežno, pripadaju tzv. niskobudžetnim sportskim oblastima. U upravama njihovih sportskih saveza i klubova sede, uglavnom, bivši sportisti i iskreni >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << zaljubljenici sporta. U tim asocijacijama nema političara, tajkuna i "navijača". Javnost ove sportove i njihove uprave ne doživljava kao legla korupcije i "perionice prljavog novca". U naše najuspešnije sportiste država i javna preduzeća ulažu "s mene pa na uštap", slično kao i u najbolje đake, studente, stručnjake i pobednike raznih olimpijada znanja. Možda, upravo zbog toga što, iz nekog razloga, nisu interesantni za urokljivo-posesivne politikantske i tajkunske "svevideće oči", ovi sportisti i mladi školci i osvajaju tako suvereno najveća svetska odličja.
Brojne takmičarske pobede naših sportista, đaka i studenata na najsurovijem liberalno-gladijatorskom svetskom tržištu - tržištu sportskih veština i znanja uvek ostavljaju svet u čudu: "Kako ta malobrojna i siromašna srpska nacija uspeva da iz godine u godinu iznedri toliko sjajnih i nespornih šampiona?" A mi u Srbiji, posle svake takve pobede i priređenog svečanog dočeka pobednicima, ostanemo setni i zapitani: "Zašto naša nacija koja tako masovno i trijumfalno pobeđuje u sportu i znanju, dopušta da je razni "jurodivi političari" i tajkuni, godinama polugladnu vuku po politikantsko-ekonomskoj živobari?"
A sada o izbeglicama. Na one naše saplemenike, koji su devedesetih godina, proterani sa svojih rodnih ognjišta iz bivših republika SFRJ i Kosova i Metohije, nekako smo bili, čini se, već pomalo i zaboravili. Na njih su nas ovog leta podsetile, prvo, izbegličke kolone koje su se prosto zaglavile u malenoj Srbiji tokom nezaustavljivog bega ljudi od strahota građanskih i drugih ratova na Bliskom istoku.
A potom, da podsećanje "baš dobro zvekne", i opskurno-slavodobitnička dešavanja oko obeležavanja dvadesetogodišnjice "Oluje". Izbeglica je bilo, od kada je "sveta i veka". Njihove staze uvek su bile stradalničke, a iskušenja bezobalna. Ugroženi su tokom minulih vekova bežali sa svojih staništa da bi spasavali živote i ugroženo samopoštovanje, ili da bi izbegli ropstvo. I postkataklizmične potrage za novim "zelenim dolinama" bile su čest uzrok formiranja izbegličkih kolona. Ovi najnoviji mučenici iz zemalja sa južnih i jugoistočnih granica bivšeg Rimskog carstva beže iz tamošnjeg ratnog karakazana prema centralnim predelima te bivše imperije.
Nadaju se da će se tako spasti i obezbediti potomcima koliko-toliko dostojanstven život. Interesantno je da su i u vreme Rimske imperije putevi nesrećnika išli u istom smeru. Samo su ih tada, kao robovske kolone, zajedno sa osvojenim plenom, "usmeravale" tadašnje vojne legije. Ropstvo se kroz vreme stalno modifikovalo. Ono se u svom "ljudskijem" obličju zadržalo i do današnjih dana, jer i sada, kao i na početku, predstavlja jeftin i važan razvojni oslonac mnogih ovovremenih državnih struktura i preduzeća, iako to iz sve snage negiraju razni medijski maheri i institucije. Evo da ne idemo dalje, pogledajmo šta u tom smislu rade mnoga naša akcionarska društva i privatna i javna preduzeća, pa i neke državne institucije. Hvale se dobrim poslovnim rezultatima, a kad se oko njih bolje zagrebe, vidi se da se oni zasnivaju na "robovskom angažmanu" mladih ljudi koje masovno i "legalno" zapošljavaju "na određeno" preko sumnjivih agencija, plaćajući im nadnice koje bi mogle "mišu u oko da stanu", i uz ugovorne klauzule koje ih onemogućuju da kažu ni "o".
A kad se, u tom kontekstu, osmotre ponašanja vodećih zemalja EU, vidi se da su one u poslednjih pedesetak godina "robovsku radnu snagu" za privredni razvoj i unapređenje genetskog potencijala svojih društvenih zajednica, obezbeđivale ne osvajačkim pohodima kao nekad, već "medijskim indukovanjem želje" u najvitalnijim građanskim slojevima sa ciljanih geografskih područja, da postanu "dobrovoljni robovi" i rade za njih. "Normalno" takvi medijski poduhvati uvek su bili obilato potpomagani ekonomskim iscrpljivanjem, generisanjem nemira, pa čak i tzv. lokalnim ratovima. Pa dobro onda, ako je to tako, zašto su se ovog leta izbegličke kolone sa južnog i jugoistočnog oboda Sredozemnog mora "zaglavile" u Srbiji i nikako da stignu do onih koji su ih i pokrenuli? Izgleda da sada te centralne evropske države nisu bile neposredni generatori izbegličkih kolona, jer u svojim "azilantskim depoima" već imaju dovoljno "robovske radne snage".
Postoji velika verovatnoća da su ovoletnje izbegličke kolone pokrenute iz drugih centara moći, sa namerom da se doziranim izbegličkim pritiskom EU drži u političkom i ekonomskom stresu dok ti centri ne ostvare neke svoje ciljeve. Ako ima onih koji sumnjaju u takvu mogućnost, treba se prisete Asanža! A šta je u tom kontekstu sa Srbijom koja već dvadeset godina ne može da u svoje društvene strukture valjano inkorporira ni svoje izbegle saplemenike? Kako će se tek završiti mogući slični pokušaji sa pristiglim bliskoistočnim azilantima? Šta o mogućim posledicama misle oni koji očigledno nastoje da od Srbije naprave poligon za kulturološku i radnu pripremu bliskoistočnih mučenika za "veliki svet" u koji će neki od njih, možda, tek potom, smeti da stupe?
