Izvor: TangoSix.rs, 09.Apr.2015, 18:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Letačke priče Suada Hamzića: Leteći cirkus
BEOGRAD – Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Suad Hamzić podelio je sa nama još jednu priču. Ovog puta, o jednoj od najvećih vojnih vežbi u Evropi posle Drugog svetskog rata. Ali i o još jednoj pilotskoj strasti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu TangoSix.rs <<
Jedan od kurioziteta na manevru “Sloboda 71″ bio je i najveći cirkus u vazduhu koji je ikada priredilo naše vazduhoplovstvo.
U završnici manevra koju je posmatralo najviše vojno i državno rukovodstvo i drug Tito lično, u dolini reke Kupe, oko 30km zapadno od Karlovca pešadija je radila svoj posao. Jedni su napadom forsirali reku Kupu, a drugi su ih sprečavali u tome. A mi – avijacija, podržavali smo ili štitili svako svoju stranu.
E to je trebalo videti. Ja sam video samo jedan deo toga, iz vazduha i imao sreću da preživim. I to ne samo ja, nego svi, bar što se avijacije tiče. A bilo je tada u kratkom vremenu, u vrlo tesnom vazdušnom prostoru, nekoliko stotina letelica, što aviona različite namene, što helikoptera. Verovatnoća susreta u trodimenzionalnom prostoru bila je nam je tada naklonjena.
Stalno sam u vidnom polju imao na desetine aviona, ali jednoga momenta registrovah trojicu u susretnom kursu. I pre nego što sam shvatio da je reč o odeljenju lovaca MIG-21, prolete i četvrti koji je bio malo zaostao.
Nisam ja tu ništa shvatio. Taj “film” sam vidio kasnije jer naša rastojanja nisu bila veća od 30 metara, čelo u čelo, a susretna brzina siguno ne manja od 550m/s.
Dobro smo prošli svi, izuzev mlađeg kolege Pavlović Davora, takođe izviđača iz podzvučne eskadrile. On se proslavio tako što je, usred najveće dinamike, ekstremno nisko nadleteo tribinu sa posmatračima među kojima je bio i Tito. Za taj “podvig” zaradio je mesec dana zabrane letenja.
Partija prefaransa
Moram se nečim i pohvaliti. U avijaciji je tada, posebno u lovačkim jedinicama, u toku borbenih dežurstava u sistemu PVO bila vrlo popularna kartaška igra prefarans. Zvanično je kartanje, kao i svako drugo kockanje, u JNA bilo zabranjeno, ali pretpostavljeni su nam to tolerisali jer su znali da tu pametnu igru igramo za sitne pare, jednostavno zato što se “za đabe” nije mogla igrati. Zvali smo je SSP (sitni, socijalistički prefarans) zbog zaista simboiličnih uloga pri čemu bi pobednik sve “zarađeno” obično dao za kafe i sokove za društvo. Ako bi “zarada” ipak bila veća, što se ponekada dešavalo, onda za neku večeru ili turu pića u gradu.
A znalo se i kako ko igra, gde mu je mesto u eskadrili. Za međueskadrilske susrete smo retko imali priliku. Dolazak 117. lovačkog puka i naše 352. izvidjačke eskadrile na aerodrom Pleso je bila prilika za jedan takav susret koji moji klasići Vuković Slobodan Vuk i Stevanović Radisav Kresta nisu hteli da propuste. Nisu hteli propustiti priliku da odmah, što pre, uzmu meru izviđaču koji važi za ponajboljeg u 352. iae.
Nismo se valjano ni smestili u vojničke spavaonice na aerodromu Pleso (vojska je otišla spavati pod šatorima), a Vuk i Kresta sa publikom grunuše u našu spavaonicu.
Nije bilo izbora. Sedosmo. Podelismo karte, licitacija, igra. Publike je sve više. Za desetak minuta u publici je, izuzev dela komandnog sastava, bio kompletan letački sastav 117. lap i 352. iae, sve u svemu tridesetak pilota. Lovcima je očigledno bio cilj da razvale izviđača. Imao sam sreću, išla me karta, razvalih ja njih. Superiorno!
Do kraja manevra, a i godinama kasnije Vuk i Kresta su pokušavali da me privole, nagovore, nateraju da igramo ponovo. Uvek sam uspevao izbeći da im pružim priliku za revanš. Znao sam da je mala verovatnoća da me sreća ponovo tako posluži. A znao sam i da znaju igrati prefarans bolje od mene. Kolegijalno zezanje između lovaca i izviđača dobilo je još jednu komponentu. Moje kolege izviđači su likovali .
Nema ovo baš nikakve veze sa temom, ali ova partija prefaransa bila je uzbudljivija od mnogih mojih letova. Verujte mi.
Suad Hamzić rođen je 16.07.1945. godine u Sarajevu, završio je čuvenu gimnaziju u Mostaru a zatim je u jesen 1963. primljen u Vazduhoplovnu vojnu akademiju. Prvo postavljenje nakon akademije bilo mu je u 352. iae. Leteo je Tanderdžete, Sejbrove i sve verzije aviona MiG-21 koje je JNA imala u naoružanju. Završio je Komandno štabnu akadademiju RV i PVO i 1977. godine poslat je u Veliku Britaniju gde je godinu dana kasnije završio RAF Staff College.
U septembru 1980. godine upućen je u Sjedinjene Američke Države radi evaluacije aviona F-5, tačnije verzije F-5F i F-5E, kao i prototipa izviđačke verzije – RF-5E. Od septembra 1986. do do septembra 1990. godine vršio je dužnost vojnog izaslanika oružanih snaga SFRJ u Turskoj. U penziju je sa činom pukovnika otišao 1993. godine.
Do sada objavljene priče Suada Hamzića možete pročitati ovde.
