Izvor: TangoSix.rs, 11.Dec.2014, 19:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Letačke priče Suada Hamzića: “Bićeš ti dobar pilot momče”
BEOGRAD – Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Današnja priča posvećena je Suadovom jubileju i jednom ranijem, možda bitnijem, događaju.
Pre nekoliko dana, uz kafu, povlačim dim prve od 15-ak cigareta koje ću taj >> Pročitaj celu vest na sajtu TangoSix.rs << dan popušiti i gledam zidni kalendar. Deveti je Decembar 2014. Ma zašto mi je ovaj datum nekako poseban!? Pokušavam se prisetiti. Nije rođendan nikome od moje familije, bližih mi.
Setih se!
To je bio dan kada sam prvi put poleteo. Laširao. Zvanično postao pilot. O tom, za mene, istorijskom danu već sam pisao i vi ste to možda već i pročitali. Ali postoji još jedna priča, koja se događa ranije, koja priča o tome kada sam prvi put upravljao nekom letelicom.
General Dolničar
General-potpukovnik Dolničar Ivan, inače Narodni heroj, čovek kojem se kao partizanskom potpukovniku negde kod Dravograda sredinom maja 1945. predao poznati i zloglasni Komandant nemačke grupe armija “E”, čovek koji je bombardovao Beograd aprila 1941, general-pukovnik Fon Ler, odlučio je da nagradi najbolje pitomce iz svakog od četiri nastavna voda nase 18. klase VVA, i poveze ih sa sobom u službenu posetu Mostaru, našoj Gimnaziji.
Tada sam po prvi puta seo na pilotsko sedište aviona u vazduhu, aviona koji je leteo. Stvarno leteo.
Pažljivo, skoro uplašeno, sa strahopoštovanjem seo sam na levo pilotsko sedište, spustio ruke na komande, poluvolan aviona. Održavao sam avion u horizontalnom letu, ili je on sam tako leteo.
– Hajde, slobodno ga nagni malo u levo pa u desno. – čuh generalov glas koji me ohrabrivao .
Pomerih lagano komande aviona. Avion me “slušao”. Nagnu se blago u levo pa u desno. Poče lagano da obara nos ka zemlji. Povukoh nežno komande ka sebi a “Dova” poslušno podiže nos na horizont.
Minut, dva, održavao sam avion u horizontalnom letu nosom usmerenog u jedan planinski vrh u daljini, vrh Veleža. Poželeh da ga opet malo nagnem levo, desno…
Oslobodih se i pogledah prema generalu. Sedeo je spokojnog izraza lica zagledan negde daleko ispred aviona. Zaprepašteno videh da njegove ruke počivaju na njegovim kolenima, da ne drži komande aviona!
Nisam bio siguran da li sam tog momenta osećao vece strahopoštovanje prema ovoj impozantnoj ličnosti Komandanta Akademije ili avionu čije komande sam ovlaš pridržavao.
Odlučih se. Lagano krenuh u levi nagib. Kako se nagib počeo povećavati nos aviona poče da se lagano spušta. Nežno povukoh komande aviona prema sebi i nos se vrati na horizont. Skrenuh avion za 30-ak stepeni a onda lagano ispravih nagib i pređoh u suprotan nagib, zategoh malo komande, vratih avion u kurs u pravcu onog planinskog vrha.
Pustih avion da kliže u horizontalnom letu zadovoljan što generalove ruke i dalje počivaju u njegovom krilu.
– Popravi visinu, izgubio si tridesetak metara. – čuh generalov glas.
Lagano povukoh komande na sebe tražeći instument na kojem ću očitati tu visinu. Nađoh taj instrument jer videh da se njegova kazaljka lagano pomera ka višoj vrednosti, ka svom vertikalnom položaju. I pre nego što kazaljka zauze vertikalan položaj lagano popustih komande a kazaljka se zaustavi tačno na položaju nula.
Ni danas ne znam na koliko hiljada metara ili fita smo leteli ali bilo je očigledno da je to ta visina na kojoj je trebalo leteti jer general promrmlja:
– Taaakooo… –
Malo kasnije ponovih isti “manevar” ali ovoga puta avion pustih da posle skretanja levo isto toliko skrene i desno pa ga lagano vratih u pravac sada već bližeg vrha Veleža. Ovom prilikom uspeh da, gledajući kazaljku visinomera, avion održim na zadatoj visini.
A sve vreme generalove ruke su počivale u njegovom krilu a lice zadržavalo spokojan izraz:
– Bićeš ti dobar pilot momče. – čuh glas iza sebe koji nastavi:
– Druže generale, moramo se pripremiti za sletanje ulazimo u reon aerodroma. –
– Svakako, svakako. Dobar si pitomac. Samo tako. Uspećeš ti. – reče general
Shvatih da sam ja taj koji mora sedište ustupiti pravom pilotu, vođi vazduhoplova, majoru čijeg se imena ne sećam, čoveku koji je zahvaljujući lepom vremenu komande prepustio generalu Dolničaru koji nije imao važeću letačku dozvolu za taj avion i poletarcu koji izuzev želje da leti i nešto teoretskog znanja nije imao nikavo letačko iskustvo.
U letu nazad ka Zadru letela su po petnaestak minuta druga dvojica nagrađenih pitomaca, moji klasići.
Suad Hamzić rođen je 16.07.1945. godine u Sarajevu, završio je čuvenu gimnaziju u Mostaru a zatim je u jesen 1963. primljen u Vazduhoplovnu vojnu akademiju. Prvo postavljenje nakon akademije bilo mu je u 352. iae. Leteo je Tanderdžete, Sejbrove i sve verzije aviona MiG-21 koje je JNA imala u naoružanju. Završio je Komandno štabnu akadademiju RV i PVO i 1977. godine poslat je u Veliku Britaniju gde je godinu dana kasnije završio RAF Staff College.
U septembru 1980. godine upućen je u Sjedinjene Američke Države radi evaluacije aviona F-5, tačnije verzije F-5F i F-5E, kao i prototipa izviđačke verzije – RF-5E. Od septembra 1986. do do septembra 1990. godine vršio je dužnost vojnog izaslanika oružanih snaga SFRJ u Turskoj. U penziju je sa činom pukovnika otišao 1993. godine.
Do sada objavljene priče Suada Hamzića možete pročitati ovde.
