Izvor: Politika, 07.Okt.2009, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leso na nebo, selo u istoriju
Od kada je nedavno u saobraćajnom udesu poginuo Aleksandar – Leso Milićević, na spisku stanovnika Debelog Jasena više nema nijednog imena, a ista demografska perspektiva preti i okolnim selima podno planine Čemerno
Kraljevo – U selu Debeli Jasen, ispod planine Čemerno, udaljenom od Kraljeva oko 60 kilometara, desio se pre nekoliko dana saobraćajni udes. Mala nizbrdica i jutarnja rosa na seoskom putu bile su fatalne i za iskusnog traktoristu poput Aleksandra >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – Lesa Milićevića. Mašina se zanela, prevrnula... i tako na spisku stanovnika ovog sela više nema nijednog imena, selo je otišlo u istoriju. Ista demografska perspektiva preti i susednim, malim planinskim selima Kosovini, Privoju, Strainju...
Džaba što su to živopisni i rodni predeli, što su šume guste, livade cvetne i nepregledne i što voda ispod svakog brega izvire. Nema ljudi, krovovi dvadesetak kuća, raspoređenih na padinama sa obe strane reke Jasenske, samo proviruju iz visoke trave.
– E, ovde je prošla naša mladost – govorio nam je pre dve godine Rade Milićević, jedan od mnogih bivših meštana sela Debeli Jasen, koji, kao i njegovi sinovi Miroljub i Milomir, već godinama u zavičaj samo povremeno navraćaju. Milićevići uglavnom svojim novcem i mašinama održavaju put kako bi barem leti mogli do rodne kuće u selu u kome je jedino sada počivši Aleksandar boravio čak i kad debeli snegovi prekriju bregove, a od mraza puca i kamen i drvo. Zašto su baš svi meštani, a bilo ih je do pre dve-tri decenije u Deblom Jasenu oko tri stotine, odavde otišli?
Kao prvi razlog mnogi „iseljenici" iz ovog kraja navode pogrešan potez države, koja im je sredinom sedamdesetih oduzela pašnjake i velike komplekse šume. Tako su ostali bez skoro 300 hektara zemlje, bez mogućnosti za zaradu, jer se ovde uglavnom živelo od stočarstva i obrade drveta. Do tada je na planini Čemerno paslo na stotine hiljada ovaca. Sudili su se sa državom, ali im imovina nije vraćena i to je, tvrde, bio prvi razlog za iseljavanje...
Izuzetak od drugih u tome je Aleksandar – Leso Milićević koji je u parničenju bio najuporniji i posle 18 godina suđenja dobio spor. „S teškom mukom uspeo sam da dokažem da je imovina moja, našao sam čak i ugovor koji potvrđuje da su moji Milićevići 1850. od nekog Mihaila Karapandžića kupili više od trideset hektara za 16 cesarskih dukata i jednog jarca. Nisam se dao, sudio sam se, bio sam čak i pritvaran, ali sam pravdu isterao”, objašnjavao nam je svojevremeno Aleksandar.
Poslednji zračak nade i spas za ova sela bio je pokušaj dovođenja struje. Sredinom sedamdesetih, Debeli Jasen zamalo nije „zasijao". Naime, u ataru sela, na najvišem brdu, još od prvih poratnih godina, postojali su vojni objekti i radarski sistemi u koje je struja, za razliku od sela, davno dovedena.
– Pamtimo kako smo se radovali kad su neki general i lokalni političari helikopterom sleteli na brdo. Mi smo ih dočekali, oni su pojeli jagnje, obećali da će nam podzemnim kablom od oko pola kilometra, kako „neprijatelj” ne bi video, dovesti struju i do naših kuća, ali je sve ostalo na tom obećanju – ispričao nam je Miroljub Milićević.
Sredinom osamdesetih godina opet je pokrenuta akcija elektrifikacije pomenuta četiri sela. Prosečena je i trasa kroz šumu, ukopane su i bandere, ali vodovi, ne zna se tačno zašto, nisu montirani i bandere su ostale kao svedoci da je barem neko pokazao dobru volju. Sada ovde struja više nije ni potrebna, jer posle smrti poslednjeg stalnog stanovnika Debelog Jasena iseljeno je i njegovo stado od dvadesetak ovaca...
Miroljub Dugalić
[objavljeno: 08/10/2009]
