Izvor: Politika, 24.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leskovačka kuća nauke
Povratak u rodni grad naučnika koji je prvi u svetu klonirao ljudski embrion u terapijske svrhe
Genetičaru dr Miodragu Stojkoviću, naučniku koji je prvi u svetu klonirao ljudski embrion u terapijske svrhe, lokalna vlast u Leskovcu ovih dana je predala na korišćenje adaptiranu vilu od 300 kvadrata. U lepom zdanju na Hisaru, leskovačkom Dedinju, biće otvorena klinika za vantelesnu oplodnju, a tu će biti i laboratorija u kojoj će ovaj naučnik svetske reputacije da nastavi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istraživanja na matičnoj ćeliji. Na leskovačku bebu iz epruvete sačekaćemo još malo, jer treba da se montira oprema koju je poklonila italijanska kompanija "Sintofarm".
Klinika u kojoj će za početak raditi dva lekara i četiri medicinske sestre, predstavlja veliki ulog u cilju promene sumorne demografske slike naše zemlje, u kojoj je oko 400.000 bračnih parova bez naslednika. A za oko pet godina, ovde bi trebalo iz sveta da stignu prvi pacijenti sa oštećenom kičmenom moždinom, srčanim bolestima, dijabetesom, Parkinsonovom bolešću...
To je rezultat jedne naučne karijere koja je već deset godina u uzlaznoj liniji. A počeci?
– Nakon osnovne i srednje medicinske škole u Leskovcu, završio sam Veterinarski fakultet u Beogradu, a potom radio u Institutu za istraživanja i razvoj u "Zdravlju". Februara 1992. godine odlazim u Hamburg, gde sam dve godine radio kao medicinski tehničar, a 1993. prelazim u Minhen gde počinjem uporedo sa nostrifikacijom diplome i doktorskim radom sa temom "Rana embriologija i biotehnologija". Godine 1996. završavam i branim doktorski rad. Najpre radim kao naučni saradnik na Minhenskom univerzitetu, a 2002. godine odlazim u Njukasl, sa željom da se intenzivnije bavim biologijom i medicinskom aplikacijom matičnih ćelija. U Njukaslu vrlo brzo uspevam da izolujem liniju matičnih ćelija, da dobijem prvu dozvolu za dobijanje kloniranih embriona u terapijske svrhe, da kloniram takve embrione. Kao profesor Medicinskog fakulteta u Njukaslu odlazim u Valensiju, gde trenutno radim kao zamenik glavnog direktora Centra za istraživanja "Princ Filip".
Kako ste se našli u timu koji je počeo eksperimente u oblasti kloniranja?
– Interesovanja za biologiju i medicinu datiraju iz vremena dok sam bio učenik Osnovne škole "Josif Kostić" u Leskovcu. Sve ostalo je kombinacija upornog rada, konstantnog učenja, naučne radoznalosti i spleta okolnosti. Sa kloniranjem prvi put dolazim u kontakt u Minhenu gde sam radio sa jednim od najboljih eksperata na tom polju, Rusom dr Valerijem Zakharčenkom. Moja istraživanja su posvećena biologiji matičnih ćelija, jer želim da saznam kako matičnu ćeliju upotrebiti za lečenje ljudskih bolesti, a kako kloniranje kao tehniku iskoristiti da se nađu koreni nekih naslednih ljudskih bolesti. Drugim rečima, putem kloniranja prebaciti bolest iz čovečjeg organizma u plastičnu šolju i studirati patogenezu, nastanak te bolesti.
Pri pomenu reči "kloniranje" većina ljudi odmah pomisli na tzv. reproduktivno kloniranje, odnosno, stvaranje nove jedinke iz ćelije jednog organizma. Međutim, Vi radite na kloniranju u terapijske svrhe.
– Na žalost, znanje laika o kloniranju se zasniva na informacijama dobijenim iz filmova, knjiga naučne fantastike, ali i ponašanja, po meni, vrlo neodgovornih ljudi koji rade na reproduktivnom kloniranju. Moje mišljenje uvek je bilo da se reproduktivno kloniranje zabrani, a terapeutsko dozvoli, kao što je to, recimo, u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Finskoj, Belgiji, uskoro u Španiji.
Do kakvih laboratorijskih rezultata ste došli u toku dosadašnjih istraživanja?
– Kako kreirati uslove za izolovanje matičnih ćelija, kako iz tih ćelija dobiti nervne ćelije ili ćelije srčanog mišićnog tkiva, šta je to što ih "tera" da budu nervne ili srčane ćelije, šta je to što im ne dozvoljava da krenu putem diferencijacije, kao ih koristiti u modernoj medicini. Velika je zabluda da se ja bavim samo kloniranjem. Moj dnevni deo posla u Engleskoj je obuhvatao pet do deset odsto radnog vremena posvećenog kloniranju, a ostalo su ispunjavale rana embriologija, biologija i medicinska aplikacija matične ćelije.
Kažete da je Vaš cilj da se kloniranjem leče određene veoma teške bolesti. Kakve su mogućnosti u tom pogledu i imate li neka praktična iskustva?
– Cilj je studirati bolesti tamo gde nastaju, naći korene bolesti i lečiti uzroke, a ne simptome. Kloniranje je samo tehnika koja to olakšava. Matične ćelije nisu rešenje za sve bolesti. Rezultati ukazuju na to da mogu da budu efikasne u lečenju dijabetesa, srčanih bolesti ili nervnih oštećenja. Ako dođemo do rezultata gde kloniranje nije potrebno, ne samo ja, nego niko na svetu neće klonirati ljudske embrione.
Istraživanja ste započeli u Njukaslu, a sada nastavljate u Valensiji. Zašto ste prešli u Valensiju?
– Uslovi za rad su mnogo bolji u Valensiji. U Njukaslu sam počeo sa skromnom opremom, vrednom oko 6.000 evra, u Valensiji je stvoren institut od 150 miliona evra i godišnjim budžetom od oko 25 miliona evra. Ali, nije novac presudan, već struktura i naučni kadar ovog Instituta, jer se sve vrti oko matične ćelije. Pored toga, nekim ljudima u Njukaslu je toliko porastao apetit, a nisu bili spremni da rade u kuhinji. Rezultate do kojih smo došli u laboratoriji hteo je da preuzme neko ko nije ni znao gde su naše laboratorije. Privatno, oduvek sam želeo da radim negde gde sunce sija.
U Leskovcu je otvorena klinika za vantelesnu oplodnju. Kako će ona da radi, da li planirate formiranje posebnog tima i da li ćete imati mogućnosti da nastavite istraživanja?
– Specijalna bolnica nije otvorena, već je to bila primopredaja ključeva od strane leskovačkih lokalnih vlasti. Bolnica sada mora da se opremi i da zadovolji zakonske uslove. Nećemo da radimo ono što nije dozvoljeno. Ni ja ni moji saradnici nećemo da kaljamo imena i da brukamo naš narod nekim tajnim ili poduhvatima koji nisu dozvoljeni u Srbiji. To sigurno nije svrha mog povratka. Moj prioritet je da ova bolnica bude jedna od najboljih u svetu, da promovišem moju zemlju iz moje zemlje. Sada je pitanje vremena kada ćemo se supruga i ja vratiti.
Da li Vas u Leskovac vraća zavičajna nostalgija, plemeniti cilj lečenja do sada neizlečivih bolesti ili nešto treće?
– Sve zajedno. Jako volim rodni grad, tamošnje ljude i tamošnji govor. Moj san i želja su oduvek bili da svoje znanje i umeće predam nekom mlađem i da uradim sve što mogu da promovišem Srbiju na naučnom planu, da je stavimo na svetsku mapu nauke i moderne medicine.
Ima i onih koji su na drugi način protumačili vaš povratak.
– Nažalost, nedavno sam pročitao jedan komentar da se vraćam jer kod nas trenutno nema zakonske regulative u ovoj oblasti, pa lakše mogu da se radi stvari kao što je kloniranje. Tu nema mnogo logike jer je zakon u pripremi. Ja sam mogao da pređem u London, da ostanem u Španiji ili da biram bilo koje mesto na svetu gde trenutno postoje bolji uslovi za rad, gde naučnici uveliko rade na sličnim projektima, gde je sve regulisano i gde ne treba da se pravdam zašto se domovina voli.
Šta radite kad niste u laboratoriji, imate li vremena za porodični život i obična zadovoljstva?
– Čitam nove publikacije. Nauka je fascinantna, ona toliko toga pruža i nikada nije dosadna, jer je svakog dana nova. Kad imam slobodnog vremena, sa suprugom Petrom, šetam u prirodi, pogledam neki dobar film, obožavam klasičnu muziku iz osamdesetih godina. Sreća je da Petra i ja zajedno radimo. U šali kažemo da nije tako ko zna da li bismo se videli u toku dana. Radni dan jeste dug, ali kad imamo vremena pokušavamo da se posvetimo stvarima koje nemaju veze sa našim zajedničkim posl
Milan Momčilović
[objavljeno: 24.07.2006.]
