Izvor: Politika, 25.Avg.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lečeni od mikoze - oboleli od raka
Više od 50.000 dece od 1945. do 1959. godine lečeno rendgenskim zracima i stavljanjem „gipsanih” kapa.– Bivši pacijenti danas bez lekarskog nadzora
Svako 15. dete posle Drugog svetskog rata u Srbiji imalo je problem sa mikozom, gljivičnim oboljenjem kosmatog dela glave, pa je više od 50.000 mališana lečeno terapijom rendgenskim zracima i stavljanjem „gipsanih” kapa na glavu, za koju su stručnjaci mnogo godina kasnije utvrdili da nosi povećan rizik od pojave tumora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glave i vrata i drugih oboljenja. Tretmani rendgenskim zracima i Lajmovim kapama, koji su tada smatrani medicinski utemeljenom terapijom, sprovođeni su od 1945. do 1959. godine (s tim što je bilo obavezno od 1950. godine), zdravstveno stanje pacijenata nije praćeno.
Doktor Goran Ševo iz beogradskog Zavoda za gerontologiju, kućnu negu i lečenje, pokrenuo je pre pet godina sa koleginicom prim. dr Marijom Tasić istraživanje „Kasne posledice lečenja mikoza u Srbiji pedesetih godina” o iskustvima, zdravstvenom stanju i posledicama lečenja mikoze kod ove grupe ljudi, koji sada imaju između 56 i 74 godine. Traganje za informacijama o lečenim pacijentima je bilo mukotrpno, pregledali su sve arhive i bolničke protokole, a u tom pretraživanju im je puno pomogla i „Politikina” arhiva kako bi precizno identifikovali bolesnike iz tog perioda. Zatim su u novinama dali nekoliko oglasa pozvavši sve građane koji su kao deca lečeni na taj način da se jave, što im je značajno pomoglo u istraživanju, jer su organizovali razgovore sa oko 200 ljudi. Rezultati dosadašnjih istraživanja publikovani su ovih dana u prestižnom stručnom svetskom časopisu „Lanset”, a njihova tema se našla na naslovnoj strani ovog lista.
Dr Ševo objašnjava da je od 1950. do 1959. godine kroz takav vid obaveznog lečenja prošlo 50.000 mladih. Ono je sprovođeno i u periodu 1945-1950. godine, prema nekim pretpostavkama njime je tada bilo obuhvaćeno oko 20.000 dece. On ističe da je veliki broj tih pacijenata imao ili ima ozbiljne zdravstvene posledice primenjenog tretmana, koji je tada bio jedini dostupni vid terapije, pre pojave lekova protiv gljivičnih bolesti. Za razliku od Srbije, u Izraelu postoji evidencija 10.000 ljudi lečenih na ovaj način, koji su popisani i praćeni gotovo pet decenija.
– Mene je kontaktirala koleginica iz Izraela da me pita da li je neka slična studija rađena kod nas i tada sam prvi put za to čuo. Posle šest meseci krenuli smo da tragamo za podacima o tome, a puno nam je pomogla knjiga o mikoznim oboljenjima u Srbiji dr Borivoja Ignjatovića. Ali, većina profesora koje smo zvali ništa nije znala o ovome. Pre tri godine smo dobili saglasnost za istraživanje od ministra zdravlja i Etičkog komiteta SLD-a. U Srbiji, ali i drugim zemljama, zbog nemaštine i nehigijene, naročito u uslovima kolektivnog smeštaja, oboleo je veliki broj dece. Tako su lečena širom bivše Jugoslavije, ali i u Bugarskoj, Poljskoj, Izraelu, Americi... Unicef je pružio uglavnom tehničku pomoć, rendgen-aparate i vozila za transport. Lečenje je tada bilo obavezno, država je naredila da deca moraju da prođu kroz pomenuti tretman, a da neodazivanje povlači kazne. Kada su utvrđene posledice lečenja, većina zemalja je odlučila da da finansijsku nadoknadu onima koji su lečeni. Možda Srbija danas nema novac za to, ali zato se mogu organizovati bar neki sistematski pregledi za te ljude i organizovati briga o njihovom zdravlju – istakao je dr Ševo, naglašavajući da ti pacijenti moraju da dobiju neke benefite koji će im olakšati život.
Lekari kažu da su obolela deca bila stigmatizovana i odbačena u društvu zbog nošenja belih kapica. U to vreme primenjenu dozu nije bilo moguće precizno izmeriti, a zračenje je često bilo veće od dozvoljenog. Dr Marija Tasić napominje da je većini ljudi sada potreban određen nivo zdravstvene pažnje, da su oni na osnovu bolničkih protokola dobili podatke o oko 25.000 ljudi, a da je važno da saznaju sve što mogu o isto toliko pacijenata. Jedan od ciljeva kampanje koju je pokrenulo ovo dvoje lekara jeste dodatno obrazovanje medicinskih radnika, koji su, nažalost, nezainteresovani za saradnju, ali i utvrđivanje posledica upotrebe jonizujućeg zračenja kod dece.
------------------------------------------
Pamti zračenje
Vladimir Stokić (72), penzioner iz Borče, jedan je od onih ljudi koji su kao deca lečeni spornom terapijom. On objašnjava za „Politiku” da pamti i period zračenja glave. Bolest ga je našla u Domu za siročad.
– Jedan dečak i ja upućeni smo na zračenje u Beograd. Posle toga sam nosio kapu za koju sam verovao da je gipsana – objasnio je Stokić, koji je 1956. operisan od tumora na mozgu, a nakon toga nije mogao da govori, niti da se kreće.
Govor mu se posle povratio, ali desna strana tela mu je i dalje oduzeta.
– Borim se nekako. Ne dam se, uprkos svemu – kaže Stokić.
Danijela Davidov-Kesar
objavljeno: 26.08.2010.
