Izvor: Politika, 18.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lala lečio Indijance
Postao lekar i u Kanadi ali tek posle boravka u indijanskoj oblasti, 3.000 kilometara severno od Vankuvera, uz 36-satna dežurstva, "stojeće vizite" od osam ujutru do podneva...
Realne šanse stranih lekara u Kanadi da im budu priznate diplome iz otadžbine i da se kvalifikuju za program dodatnog medicinskog osposobljavanja kreću se – između jedan i tri odsto.
Solidna prethodna karijera, iskustvo, znanje i upornost dr Đorđa Kljajića, beogradskog specijaliste >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << transfuziologije i interne medicine iz Zrenjanina, a sada vlasnika lekarske ordinacije u blizini jedne od najvećih vankuverskih bolnica, učinili su da on danas može da kaže: "Imao sam sreće da prođem."
U tu sreću računa i trogodišnji boravak po ugovoru na krajnjem severu Britanske Kolumbije, 3.000 kilometara od Vankuvera, među Indijancima u njihovoj autonomnoj oblasti, gde se ne gleda baš blagonaklono na belce. Odlučujući se na odvajanje od supruge i troje dece, koji su se tada školovali, dr Kljajić će tokom vremena postati neko koga će Indijanci doživljavati kao čoveka koji im pomaže.
– Saznao sam puno o njima što ranije nisam znao, pa se i moj odnos potpuno promenio. To je jedan vrlo drag svet, u nekim trenucima i situacijama sa njima sam se osećao mnogo bolje nego sa ostalim delom kanadske civilizacije, jer su to ljudi koji su blizu naturalnih izvora i osnovnog matičnog života – priča Kljajić.
Operiše i porađa
Ostaje mu u pamćenju da je među Indijancima tamo na krajnjem severozapadu Kanade dobio šansu da radi što nikada nije – da operiše i porađa.
– U tom indijanskom ambijentu montirao sam prvi spoljni pejsmejker, preko kože na grudnom košu, što tamo još niko nije radio, da bismo spasli život jednoj starici koja je imala aritmiju srca. Bakica je na to dobro reagovala, pa budući da sam imao na raspolaganju helikopter, stigli smo relativno brzo do bolnice, gde joj je ugrađen normalan pejsmejker. Tokom leta zadesilo nas je strašno nevreme, vetar nas je bacao iznad jednog jezera, nekoliko puta su se elektrode otkačinjale, a baka prestajala da diše, tako da sam imao nekoliko reanimacija – kaže naš sagovornik.
Kljajić je potrošio dva puta po tri godine da bi dokazao da je bio lekar i u životu pre Kanade. Prvo je učio engleski i polagao stručne ispite kako bi se kvalifikovao za program dodatnog osposobljavanja, a potom je prošao "dril" koji se sastojao od 36 sati dežurstva svakog drugog dana i "stojećih vizita" od osam ujutru do podneva:
– Na programu za specijalizaciju, radio sam kao i svaki mladi lekar. Svi ostali bili su duplo mlađi od mene, mogli su da mi budu sinovi. Podrazumevalo se stalno čitanje i praćenje stručne literature i referisanje o tome narednog dana. Kroz staklo vidite bolesnika, a mentor vas ispituje kojim stavovima iz literature potkrepljujete ono što ste primenili kod vašeg pacijenta – priseća se tih dana, dodajući više za sebe da je i to lakše nego raditi na građevini ili kao fizikalac, što je na početku kanadskog života bilo neizbežno. Veli da mu je kao bivšem garderoberu u beogradskom Gradskom podrumu ili kao utovarivaču uglja na Dunav stanici tokom studentskih dana i ovaj deo života pao mnogo lakše.
Sada ima privatnu praksu i radi kombinaciju interne i porodične medicine, a ovde ima uslova da ostvari željene profesionalne standarde.
Ohrabrenje za naše
– Među pacijentima 20 odsto su naši, a 80 odsto ostali, Kanađani i svi drugi. Mnogi naši ljudi su me ovde lepo dočekali, s obzirom na to da mnogi od njih ne znaju jezik, ili imaju stare roditelje koji bi da sa svojim doktorom progovore malo po naški – veli.
I kao samostalni lekar nalazi se pod stalnim "nadzorom". Dozvole za rad izdaje koledž tek kad se ispune veoma strogi uslovi, a te uslove valja stalno obnavljati. Vodi se računa i da lekar bude stalno u toku: svake godine podnosi izveštaj šta čita i koje simpozijume posećuje.
Pored svega, naš sagovornik je jedan od najaktivnijih u ovdašnjoj vrlo "nemirnoj" srpskoj zajednici.
– Trudio sam se da budem jedan od istaknutih članova srpske zajednice, jer sam želeo da pružim ljudima kvalitet, budući da sam video i osetio da im to nedostaje. Posledice neodgovarajuće adaptacije vidim svakodnevno. Našim ljudima je potrebno da neko odavde sagleda naše probleme i pokuša da nam pomogne da ih rešimo. Najteža je kriza identiteta. Sistem vrednosti koji smo doneli ovde ništa ne znači. Da biste opstali morate se promeniti i prilagoditi. A to je bolno – ističe dr Kljajić, dodajući kako mu nedostaju prijatelji, rodbina, kolege i naša muzika.
Svoju nostalgiju leči, pored ostalog, i time što pomaže sunarodnicima. Organizujući seriju predavanja o tome kako vaspitati decu i mnogim srpskim roditeljima u ovom zapadnom svetu prepunom zamki olakšao je život.
Radivoje Petrović
[objavljeno: 18.12.2006.]
