Izvor: Politika, 03.Jun.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lako mentalno ometena deca doživotno zatvorena
Stamnica – „Ko ne razume dečju dušu neka ne ulazi u ovaj dom”, piše na ulazu u Dom za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković”, koji se nalazi u Stamnici kod Petrovca na Mlavi, daleko od interesovanja njihovih roditelja i socijalne sredine. Za više od 400 osoba kojima je priroda „iskosila” oči ovo je prva i poslednja životna adresa, jer iskustvo zaposlenih govori da se „stanari” doma gotovo nikada ne vraćaju porodici, a neki od roditelja ove dece nisu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ih nikada ni videli. Naime, nije redak slučaj da lekari nakon rođenja deteta s teškim telesnim hendikepom roditelje savetuju da izbegavaju susret s njim i odmah ga daju u dom „da se ne bi vezali za njega” i tako „otežali rastanak”.
Ipak, ohrabruje podatak da je troje mališana u toku prethodne godine udomljeno u hraniteljskim porodicama, pre svega zahvaljujući intenzivnoj medijskoj kampanji Ministarstva rada i socijalne politike, koje nastoji da objasni javnosti da deca s posebnim potrebama imaju iste potrebe za ljubavlju i domom kao i sva druga deca. Lepe želje su jedno, a realnost koja govori o malom procentu dece koja se vraćaju u svoje ili odlaze u hraniteljske porodice – nešto sasvim drugo.
– Ovaj dom je životna adresa za teže i teško ometenu decu i mališane sa telesnim hendikepom, a u našu ustanovu dolaze deca iz cele Srbije.
Donedavno je prilikom primanja dece u ustanovu u njihovim dosijeima stajala odrednica „trajni smeštaj”, sada je ta zakonska formulacija promenjena i dom bi trebalo da bude privremena adresa za njegove korisnike. Jedan od zadataka naše ustanove jeste da pronađe rođake ove dece, ali to ide veoma teško. Mališani koji u ranom detinjstvu dođu u ovaj dom, ovde najčešće odrastu i dočekaju starost – kaže Slađana Đurić, direktorka Doma za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković“.
Po njenim rečima, obaveza doma je da organizuje srodničke susrete između roditelja i dece.
– Ne zna se kome oni teže padaju: da li su tužnija ona deca kojoj roditelji nisu došli, mališani koji sa suzama ispraćaju roditelje kući ili radnici ovog doma koji posmatraju taj prizor – govori direktorka socijalne ustanove sa 412 stanara, među kojima je osamdesetak mališana.
Iako je smeštajni kapacitet ovog doma – 450 korisnika, od 2008. godine je zabranjen prijem novih stanara, jer Ministarstvo rada i socijalne politike želi da poboljša uslove života. Zbog toga se u neposrednom komšiluku ove ustanove grade nove zgrade čije radove finansira pomenuto ministarstvo.
Iako svakodnevno gleda mališane sa smetnjama u razvoju i iz sveg srca želi da ih njihova prirodna porodica prihvati nazad, Slađana Đurić kaže da kao profesionalac ne može da osuđuje roditelje koji su ostavili svoje mališane. Za podizanje ove dece, osim ogromne ljubavi, po njenim rečima, potrebna je i velika pažnja i podrška stručnjaka.
– U većim mestima u Srbiji postoje specijalni vrtići, škole i dnevni boravak za smeštaj ove dece. Ali, zamislite roditelja koji živi u malom mestu u kojem ne postoje ustanove za brigu o deci ometenoj u razvoju. Ovi mališani traže pažnju 24 časa dnevno, a mnogi od njih izgledaju i ponašaju se kao bebe i kada napune 30 i 40 godina. Da li mislite da će bilo koji šef imati razumevanje za roditelje ove dece da godinama odsustvuju s posla na svaka dva-tri sata jer moraju da prepoviju i nahrane dete? S druge strane, ne možete izgraditi ove objekte u svakom gradu naše zemlje preko noći... Za neke promene potrebno je više vremena, a najduže traje promena svesti društva koje mora da prihvati činjenicu da su ova deca njegov sastavni deo i ne smeju biti izolovana u ustanove – kaže Slađana Đurić.
Naša sagovornica dodaje da se na spisku stanara ovog doma nalaze i deca sa očuvanim intelektualnim kapacitetima, koja nisu teško mentalno ometena i koju će stručnjaci ovog doma nastojati da upišu u redovnu osnovnu školu. Nakon izveštaja zaštitnika građana uvedena je Škola životnih veština kroz koju su prošli svi mališani u Domu i polovina zaposlenih, a sada se realizuje Montesori program, čiji je cilj razvijanje logičkog mišljenja.
– U ovom momentu najviše nam nedostaju stručni radnici i negovateljice. Standardi takođe nalažu da ne bude u sobi više od četiri mališana, sada ima prekobrojnih. Nakon posete Zaštitnika građana otvorene su ginekološka i stomatološka ordinacija i ovi lekari sada rade kontrolne preglede dva puta mesečno. Pulmolog dolazi jednom, internista dva puta mesečno a fizioterapeut svaki dan – priča Slađana Đurić.
Dr Mirjana Rapajić-Glušica, jedini lekar na platnom spisku doma u Stamnici koji 15 godina vodi računa o zdravlju više od 400 štićenika, kaže da priroda njihovih poremećaja zahteva gotovo svakodnevne kontrole, a na pitanje da li joj je posao težak odgovara: „Ja sam izbeglica iz Kninske Krajine, bila sam lekar na prvoj liniji fronta, tako da mi je rad sa ovom decom – pesma”.
„Zapošljavanje lekara u nadležnosti je Ministarstva zdravlja, a oni su na sve dosadašnje zahteve za zapošljavanjem bar još jednog doktora odgovarali odrečno, tako da moramo da se snalazimo s postojećim medicinskim kadrom. Imamo 22 medicinske sestre, dežurnog šofera, a ako je stvar urgentna – zovemo Hitnu pomoć”, zaključuje dr Mirjana Rapajić-Glušica.
Katarina Đorđević
[objavljeno: 04.06.2010.]
