Izvor: Glas javnosti, 21.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LJudi sa adresom „pod drvetom“
- Sada je najmanje bitno ko je kriv, ko je prvi počeo... Po peti put krećemo iz početka - nasmejao se Milan Pjevalica, prosvetni radnik iz Knina, smešten u izbegličkom kampu u Krnjači, nekadašnjim radničkim barakama. Nasmejan, koliko to može da bude u čitavom sticaju nesrećnih okolnosti koje su ga zadesile, deli sudbinu sa 395 prognanih sa Kosova, Hrvatske i Bosne koji su tu smešteni.
- Samo kada ne bi među njima postojala „zla krv“ - progovara jedan od zaposlenih u izbegličkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kampu. - Ni ovde nisu složni. Dele se na Srbe iz Krajine, Kosova, međusobno se nazivaju pogrdnim imenima. Naravno, da ih niko ne čuje. Ovako, sve izgleda prividno skladno.
Pjevalica kaže da je u Kninu imao stan. NJega je hrvatska vojska zapalila, a sada mu dojučerašnji sunarodnici nude smeštaj, ali adresa je „pod drvetom“, objašnjava ironiju hrvatskih vlasti koje „jedva čekaju da se vrati“.
- Još dve godine i dobiću penziju. Trinaest godina živim bez ijednog dinara - dodaje s osmehom na licu. Kažemo mu da ima zdrav duh.
- Žena mi je šaputala na uvo ceo život - grli suprugu i smeje se...
Neposredno pre nas, ovaj izbeglički kamp je, povodom „dana izbeglica“, posetila ekipa Radija Dojče vele.
PARAZITI I ŽRTVE
NOVI SAD - Regionalni odbor za pomoć izbeglicama Vojvodine pozvao je juče sve izbegle, prognane i raseljene u Srbiji da kolektivno vrate izbegličke legitimacije i zatraže državljanstvo Srbije i status socijalno nezaštićenih lica. Radenko Popić, predsednik tog izbegličko udruženje, kaže da se donacije za rešavanje izbegličkih životnih problema bez ikakve kontrole slivaju u džepove profitera iz domaćih i međunarodnih organizacija.
- Cilj naše akcije jeste da Komesarijat za izbeglice, UNHCR i razne nevladine organizacije ne parazitiju više na našoj muci, a dobijeni novac troše na putovanja, okrugle stolove, tribine, seminare, statističke proračune i sređivanje kancelarija - izjavio je Popić. On kaže da se pravo lice takvih organizacije najbolje vidi kad se pojavi konkretan problem pred kojim se svi oni, kao po komandi, povlače. S. G
- Novinari nam dolaze samo kada su ovakve prilike...
Nekoliko mališana je ležalo na prašnjavom drumu i igralo se.
- Kako vam je ovde u kampu - pitamo.
- Grozno - odgovara jedna od devojčica kroz smeh.
- Šali se - odgovara druga. - Igramo se i lepo se zabavljamo.
Dve devojke prolaze s korpama za veš. Slika kao iz nekih filmova italijanskog neorealizma iz pedesetih prošlog veka, koja je sada naša stvarnost.
Pjevalica nas uvodi u svoj skromni dom. NJegov „stan“, ukoliko bi tako mogli da ga nazovemo, spada među bolje. Kreveti na sprat, stočić u uglu, na zidu fotografija Vojislava Šešelja uz parolu „Stop Hagu“.
Milanova supruga velikodušno nudi kafu, kiselu vodu. Pokazuju slike jednog od sinova koji je bolji život pokušao da nađe u Americi...
Milorad Bobar, upravnik centra, priča da je sudbina izbeglica različita. Neki se dobro snađu, druže se sa viđenijim ljudima i decom iz Krnjače, dok drugi tavore.
- Imamo restoran u kome ljudi dnevno dobijaju po tri obroka, osim praznicima, kada imaju suvu hranu. Samci i dvočlane porodice žive u jednoj prostoriji, dok višečlane imaju veće sobe. Posećuju nas i nadležni iz UNHCR-a. Redovno - priča Babar.
- Kakva je budućnost ovih ljudi?
- Neki su uspeli da kupe stanove, neki su se vratili iz mesta iz kojih su izbegli, dok su neki otišli u inostranstvo - odgovara.
Pomalo zatečeni srdačnošću ovih ljudi, pomislimo da i nije sve tako strašno. Ipak, kada se utisci slegnu... Noćna mora - stare barake, zgusnute tesne prostorije, žaoke koje upućuju jedni drugima u nemogućnosti da promene svoju sudbinu - sve to ostaje više u sećanju od toplo stisnute ruke.
Šta je prava slika? Da li su osmesi devojčica veštački, iz muke, ili je to prava životna radost?
Među decom koja odrastaju u izbegličkom kampu ima odličnih učenika, koji, uprkos lošim materijalnim uslovima, postižu uspeh.
- Ima i probisveta. Tako je uvek bilo, tako će i biti - priča jedan od stanovnika, dok se odnekud čuje krajiška narodna muzika, koja „odvaljuje od testosterona“.
Pored nas stoji stameni čovek, koji ne želi da kaže svoje ime, već samo da je diplomirani pravnik.
- Da nije bio Slobodan Milošević, bio bi neki Petar Petrović, tako je moralo da bude - pokušava da „locira“ uzrok svoje sudbine.
"I danas ima sliku V. Šešelja na zidu". I on se pita zašto je prognanik!? Jučer je napadao Hrvate i hrvatske gradove, a sad bi da ga Hrvatska dočeka raširenih ruku? Neće ići... Bolje neka pošalje upit vlasti u Beogradu zašto je izbjeglica, oni će mu znati reći...
Ma kako te nije sramota Lepi da tako komentarises. Znaci svi politicki neistomisljenici treba da dijele sudbinu ovog covjeka. Otkud tebi da je on nekoga napadao, zato sto mu je stan zapaljen? Pokrij se usima i cuti. Ocigledno nikad nisi napustio svoj dom znajuci da ga nikad vise neces vidjeti. I ne samo dom kao objekat nego citav zivot je ostao iza ovih ljudi. Najmanje sto njima treba je da im takvi kao ti govore ko je kriv sto su izbjeglice. Ipak je taj covjek zivio u Hrvatskoj pa bi od te drzave trebao da trazi objasnjenje a ne od drzave u kojoj zivi kao prognanik. A to sto se izbjeglice zaista pitaju i imaju pravo ako dolaze pare za rjesevanje njihovih problema zasto su onda oni jos u tim izbjeglickim kampovima.
.jpg)
