Izvor: Politika, 08.Nov.2014, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kupili smo drva, to je novo kod nas
Ono što je meni najvažnije, to je da je neko pružio ruku mojoj deci i time pokazao da još imamo čemu da se nadamo, kaže Duško Grković
„Ove zime nećemo hladovati kao ranije, kada smo morali da sabiramo grančice i strepimo sa svakim novim danom. Posle dužeg vremena moja deca neće morati da se boje zime! Kupili smo drva.” Ovim rečima i s blagim osmehom dočekao nas je Duško Grković na kućnom pragu u Obrežu, u Ulici Gajića topole broj 6.
– Bio sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u našoj Šumariji i dogovorio da mi doteraju drva ovih dana. Javilo mi se protekle nedelje nekoliko ljudi iz Srema, Kanade, Amerike, Crne Gore koji su voljni da pomognu. Kažu, čuli su za našu muku iz novina. Našli su nas preko škole, poznanika, a neki su došli i do telefonskog broja, tako da je stiglo nešto garderobe, hrane, slatkiša za decu. Pare za drva ljudi su doneli lično, posetili su nas nastavnici iz škole, a tokom naredne nedelje trebalo bi da otvorim i račun u banci. Iskren da budem, nisam očekivao da će se u opštoj nemaštini neko i nas setiti, ali dobro je što je tako. Ono što je meni lično najvažnije, to je da je neko pružio ruku mojoj deci i time pokazao da još imamo čemu da se nadamo. Ne mislim tu na milostinju, nego pre svega na dobru volju i veliko srce koji mi daju nadu da će moja deca sutra, kada postanu ljudi, živeti bolje nego sad. Ja sam im pružio sve što sam mogao, to radim i sada, ali za razliku od pre samo desetak dana imam malo više vere u ljude – objašnjava Duško.
I mada je, kako hranitelj troje dece – Zorana, Zorice i Anđele – sam ističe, osmeh posle dugo vremena ponovo dospeo na njegovo lice, pred Grkovićima su nova iskušenja. Pitanje grejanja, zahvaljujući dobroj volji dobrih ljudi, privremeno je rešeno, ali borba s nedostatkom garderobe, hrane i novca i dalje traje. U toj borbi, makar na tren, Duško nije bio sam. To je ono, zadovoljno nam ponavlja, što ga je učinilo naročito srećnim.
– Kad sam video kako sa zadovoljstvom otvaraju pakete sa slatkišima, srce je htelo da mi prepukne. Osećanja su se pomešala i iskreno da kažem, zaplakao sam. Da li od radosti, da li od tuge, ni sam ne znam. S jedne strane, bilo mi je drago što je neko pomogao, a s druge žao jer znam da pred nama tek stoje nova iskušenja koja isto tako tište i muče ko zna koliko još porodica u Srbiji – priča Duško Grković i dodaje: – Problemi koji su pred nama nisu ništa manje teški. Kuća je stara, trošna, prokišnjava, prozori propuštaju, pokućstvo je propalo, kuburimo sa zimskom garderobom i ne mogu reći da imamo neke velike zalihe hrane. Pa ipak, ja se ne predajem. Proteklu nedelju sin i ja smo proveli u radu, ja od jutra do večeri, on posle škole dođe da mi pomogne ako sam u blizini, Anđela i Zorica su čuvale kuću i spremale s bakom Gospavom večeru... Držimo se zajedno, to nas čini srećnima i daje nam nadu da ćemo pobediti nedaće.
Na rastanku, Anđela nam je odala da je Zorica napisala i pesmu za novinare koju se stidi da pokaže, a domaćin nas je s ponosom pozvao da u domu Grkovića 19. decembra proslavimo Nikoljdan.
Stevo Lapčević
objavljeno: 09.11.2014
.jpg)
