Izvor: Danas, 02.Dec.2014, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kult Satane, Mamona i gluposti
Čini se da je u slučaju nedavnog brutalnog ubistva u Bečeju, koje je s više ili manje osnova uznemirilo duhove u ovom gradu, ali i čitavoj Srbiji, od svih pretpostavljenih satanskih rabota neupitna jedino ona medijska. Naime, olakim ozloglašenjem, upravo satanizacijom, ne samo navodnih članova satanističkog kulta, ubice i njegovih prijatelja, nego i malih verskih zajednica, takozvanih sekti, mediji su nemalo naštetili ovdašnjem verskom životu.
Pozivajući se na, bez izuzetka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << neimenovane izvore – i sami priznajući neizvesnost/neverovatnost iznetih informacija rečima „spekuliše se“, „nezvanično saznajemo“, „kažu“, „kako se govori“, „sumnja se“ – tabloidni mediji neopravdano su poistovetili sekte i satanističke kultove. Poslednjih dana sa stranica ovih žutara, kako ih s pravom valja omalovažiti, i koje istraživačko novinarstvo shvataju kao potragu za senzacijom, pa makar potraga otpočela i završila se u fantaziji novinara, možemo se obavestiti da „u Srbiji ima najmanje 40 sekti od kojih je većina destruktivna“, odnosno da „u Vojvodini deluje više od 60 različitih sektaških udruženja, za koja se procenjuje da broje više od 10.000 članova“, odnosno da „u Srbiji deluje 150 raznih (sektaških) grupa sa skoro 200.000 ljudi“, dok su jedne novine, očito nezadovoljne dramatičnošću prethodnih vesti, ustvrdile da „satanisti u Srbiji navode više od 200.000 ljudi na pedofiliju i prostituciju“!
Ukoliko, međutim, u ovim frljanjima ima iole istine, utešno je bar znati da se nesrećnici prostitucijom ovde bave usled odanosti izmišljenom književnom liku, a ne zbog bede i nemaštine. Navedeni broj(evi) verskih zajednica trebao bi nas zapravo obradovati, s obzirom da ukazuje na izvanredno stanje verskih sloboda i multikonfesionalnosti – u koju se, pored drugih multizama, kunemo, posebno ovde u Vojvodini – te da, srećom, duše u potrazi za bogom čak ni u manjim sredinama nisu prinuđene da se priklone isključivo takozvanim tradicionalnim verskim zajednicama, pre svega Srpskoj pravoslavnoj i Rimokatoličkoj crkvi.
Nesporno je da su male verske zajednice obično revnosnije u ispovedanju vere, njihovim je sledbenicima religioznost životna svakodnevica, a ne tek razonoda kojiput godišnje u crkvi, na pristojnoj udaljenosti, i upravo ih ovo revnovanje u očima drugih ljudi čini „sektašima“, a ne, recimo, pojedine razlike u dogmatici. SPC, na primer, postala je prevashodno čuvar nacionalnih i patrijarhalnih vrednosti, bez posebnih religioznih zahteva spram svoje pastve - izuzev pojedinih zahteva, doduše, materijalne prirode. Koliko je u hajci na sekte nerazumevanja, ali i zlonamernosti, paradigmatično svedoči okolnost da se sintagma „ribari ljudskih duša“ isključivo vezuje za sekte, iako su to zapravo Hristove reči kojima je učenika Petra uputio na plemenitiji poziv od pukog hvatanja ribe. Širenje radosne vesti - čak i nametljivo, s obzirom da je u igri večito prokletstvo u paklu, odnosno večita rajska milost - dužnost je uistinu svakog hrišćanina, a ne nekakva specifičnost i opsesija sekti. Osim toga, male verske zajednice nisu izrazitije nacionalno određene, kao što je to umnogome slučaj kod takozvanih tradicionalnih verskih zajednica. Nerazlikovanje malih verskih zajednica od kultova, a posebno satanističkih kultova – sve se tu, naime, prevarno podvodi pod pežorativan pojam sekti, iako je, ne treba zaboraviti, i samo hrišćanstvo isprva bilo sekta – ima za cilj da ospori legitimnost bilo koje druge verske zajednice osim one jedne do dve tradicionalne.
Da li je ubica uistinu član satanističkog kulta ili ne, a pre svega da li je sam čin ubistva na neki način povezan sa satanizmom ili je u pitanju zločin drugačije prirode pokazaće, nadamo se, istraga.
Ono, međutim, što je i sada očito, i što treba konstatovati, jeste senzacionalističko pirovanje medija koji u trci za tiražima, a to znači novcem – pri čemu upravo služba Mamonu, božanstvu novca, postaje savremeni i upravo najopasniji vid odanosti Satani – podilaze kolektivnim strahovima, i potpaljuju bedom i nemaštinom ionako izbezumljen narod. Očito je, takođe, i da fotografije vukova, vukodlaka, izvrnutih pentagrama i drugih satanističkih simbola, kao i objave poput „Ja sam najzgodnije zlo koje gazi ovo tlo“ na fejsbuk profilu ubice, ne mogu biti krunski dokaz da je ubistvo počinjeno u slavu Satane, pa čak ni to da je ubica u takoreći slobodno vreme satanista, kako to olako i tendenciozno tumače medijski beskrupuloznici. Da su kojim slučajem na polici u stanu ubice pronađeni romani Stivena Kinga, slučaj bi za medije očigledno bio momentalno zaključen!
Kakav je to, međutim, satanista koji se hvališe svojim satanizmom preko društvenih mreža? Kakav je to uopšte satanista koji se nakon počinjenog zlodela prijavi policiji - satanista, možebiti, sa grižom savesti ili, dijagnostički još nepovoljnije, satanista sa krizom satanističkog identiteta? Striktno gledano, izneti dokazi ne uspevaju ni da izdvoje ubicu od tolikih pubertetlija koji se u pobuni protiv autoriteta popišaju na zgradu škole ili crkve, psuju roditelje i sprdaju se sa njihovom verom i običajima, a kamoli da ga izdvoje od mlađanih metalaca i darkera svih fela kojima je satanistička ikonografija bitna taman koliko i hipsterima pomodni printovi na majicama koje nose.
Lakše nam je, i to je razumljivo, kada čujemo da je neko ubistvo posledica supružničke ljubomore, komšijskih razmirica oko međe ili obračuna narko-dilera, nego kada zločin poprimi ovakve konotacije. Ukoliko, međutim, ovo ubistvo i ima nekakve veze sa satanizmom - premda je ritualno ubistvo rezultat pomnih priprema, a nikako afekta - opasnost od satanizma, načelno uzeto, zapravo je manja od toga da vas četvrtkom uveče zgazi zeleni automobil kojim upravlja vodoinstalater čijoj ženi je tog dana rođendan. Osim, naravno, ako niste istinski vernici, pa vas ne obuzme opravdana bojazan da je satanistički ritual možebiti uspeo, odnosno da je ubica tom prilikom uistinu prizvao kneza tame.
