Izvor: Politika, 24.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krv, plamen, suze i Vito
Kako je portugalski novinar video i šta je sve doživeo tokom protesta u Beogradu
Posmatrajući ulice Beograda i skoro isto toliko ljudi kao 5. oktobra 2000, čitam jedan Es-Em-Es koji stiže od srpskog novinara. Skupština nije više jugoslovenska i ovog puta govori Koštunica bez Đinđića, ali s Nikolićem koji nije ostao u Zemunu. Kada je povređena, Srbija je obično kameleon koji se ujedinjuje, što takođe pomaže stvaranju crno-bele slike u stranim medijima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
„Vi, zapadni roboti, jednostavno ne možete da shvatite”, priznaje Ivan, iskreni i simpatični doktor s kojim sam putovao od Kosovske Mitrovice do Beograda na miting koji je trebalo da bude odgovor na crvenu nedelju u Prištini.
„Na dan jednostranog proglašenja nezavisnosti ugasila se svaka moja nada da ću se vratiti kući”, žali se iseljenik kome su spalili kuću u Uroševcu „gde sada jedva da ima sedam starih pravoslavnih duša”. „Vi, zapadnjaci pogodili ste nas u srce. Ono krvari i to je jako opasna krv”, dao je svoju dijagnozu doktor.
Ivan se krsti svaki put kada prođemo pored neke crkve, sada već izvan provincije koju Albanci i većina zapadnih zemalja već zovu nova zemlja.
Na putu za Beograd uz Ibar, krivudav kao istorija Balkana, nosi talase koji su kristalnojasni skoro kao Ivanove reči: „Mogu da oprostim, ali ne mogu da zaboravim”.
Kada sam već stigao u Beograd, prolazim pored dve male grupe huligana koje su takođe na putu ka masi koja se okupila ispred Skupštine. „Oni su huligani, čak ne znaju ni gde je Kosovo”, naglašava Ivan. Žarište je bila adresa Kneza Miloša 50, gde je jedan deo „non grata” ambasade SAD već goreo.
Umesto plamenova koje je svet gledao kada je u dimu nestajala era Miloševića, oktobra 2000, gorela je vatra kroz dva prozora u delu konzulata ambasade SAD i to je bila udarna vest.
I dok su sveće gorele ispred Hrama svetog Save masa od nekoliko stotina hiljada ljudi nastavila je mirno da poručuje „Kosovo je srce Srbije”. Da li je neko prebrojao te sveće? Ja sam to želeo, ali nisam mogao da odem do Hrama, jer me je kod ambasade SAD napao mladi huligan. Drogiran ili pijan, bio je u masi koja je napala ambasadu SAD. Udario me je drvenom palicom dva puta po šaci, zatim po leđima i još jednom u nadlakticu. Mikrofon TSF-a pao je na zemlju. Pre toga isti huligan je polupao staklo na obližnjem automobilu. Pola lica mu je bilo prekriveno. Samo se sećam njegovih očiju koje su kiptele od besa.
Na svu sreću, policija je u tom trenutku počela akciju i on je pobegao. Nisam stigao da budem ubačen u statistiku o povređenim novinarima te večeri. (Tek kasnije sam saznao da su četiri novinara bila napadnuta na nesreću svih nas tako teško da su ih „privremeno” ućutkali.)
Posle „malog” napada, čija sam bio meta, dok je nekoliko mladića uništavalo još dva automobila, sklonio sam se iza prve ograde na koju sam naišao. Sakriven, bio sam kao „životinja koja se plašila da izviri iz rupe” kako je jednom samu sebe opisala Portugalka koja živi na Kosovu i koja je udata za Srbina od sedamdesetih. U mojoj enklavi u centru Beograda nisam imao dovoljno svetla da vidim šta se dešava u Kneza Miloša, ali suze zbog suzavca bile su znak da moj „Kfor” ove noći stiže.
Kada sam video prvog specijalca rekao sam mu da sam portugalski novinar. Gorostas do njega mi je ponudio vodu. Ali minut kasnije „rep” novog oblaka dima mi je ponovo naterao suze na oči i izazvao kašalj.
Odlučio sam da uđem u zgradu koja je bila otvorena i pozvonio na vrata da nađem sklonište. Prva vrata – ništa. Druga vrata – ništa. „Nema dva bez trećeg”, kaže portugalska izreka, jako slična srpskoj „Treća sreća”. I tako je bilo. Ubrzo sam bio okružen mačkama, postavljenom večerom i pelinkovcem koji me je čekao za zdravicu. Majka, 70-godišnjakinja, srećna zbog iznenadne posete „portugalske lutalice”, nije čak primećivala da još imam krvi na prstima desne ruke. Sin, blizu 40, koji se devedesetih borio protiv Miloševića, našao je nekoga kome je mogao da se izjada o onome što je video s prozora.
Vito, jedan od mačora, sedeo je na televizoru i rep mu je padao preko ekrana na kojem su prikazane scene huligana ispred ambasade SAD koji su slavili svoju „pobedu” s tri dignuta prsta. Za njih, „Kosovo nije stranka svih nas”, kao što je rekao jedan od govornika u moru srpskih zastava pred Skupštinom. Za ove huligane Kosovo je utakmica koju gube i zbog toga tuku lakog i isturenog protivnika – neke neprijateljske ambasade – i možda misle da su novinari sudije koje im kradu rezultate. Oni mnogo piju, ali nikada nisu bili za stolom mog prijatelja Miodraga, Srbina, i Sedija, Albanca, starih školskih drugova u Kamenici koji su nazdravljali rakijom životu.
Oni ne znaju šta znači videti Ajšine suze kada me moli da pokušam da otkrijem nešto o njenoj najboljoj prijateljici iz Peći, koju nije videla od 1999. Oni ne razumeju zašto je Srbin s Kosova Ivan, kada je čuo da sam napadnut, preko telefona šokirano rekao: „Izvini!” Taj Ivan mi je, kada smo se upoznali, rekao: „Saslušaj i Albance. I oni imaju priču, ali saslušaj i Srbe”, kao da me je molio da ne budem kao jedan od onih zapadnih robota koje je već pomenuo.
U mom srcu, polualbanskom, polusrpskom, odzvanjaju Ajša, Miodrag, Sedi, Ivan i porodica s mačorom Vitom. Ipak, moj „povređeni” mikrofon pita: da li nam nedostaje drugo poluvreme ili je gotovo?
Tekst je objavljen uportugalskom dnevnom listu
„Diario de noticias” 23. februara
Andre Kunja
[objavljeno: 25/02/2008]
