Izvor: Danas, 15.Maj.2015, 22:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krug apsurda u pravosudnom lavirintu
Osnovnu zaštitnu funkciju pojedine sudije Evropskog suda u Strazburu zamenile su ignorisanjem očiglednih povreda ljudskih prava i osnovnih sloboda. Reč je o zloupotrebi ovlašćenja. Naime, pre dve godine, sudijama - pojedincima je data mogućnost da meritorno i konačno odlučuje o podnetim predstavkama. Time je znatno smanjena mogućnost objektivnijeg suđenja u veću sa više sudija. To je učinjeno Protokolom 14, uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim je dato neuobičajeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << veliko i neograničeno diskreciono ovlašćenje sudiji pojedincu. On konačno presuđuje da li su ispunjeni konvencijski uslovi o dopuštenosti predstavke. Nema obavezu da donese pismenu odluku sa obrazloženjem. Isključena je mogućnost da se uloži prigovor ili žalba i pravo da se zahteva bilo kakvo objašnjenje.
Podnosilac predstavke dobija obaveštenje, ne od sudije, već od njegovog (savetnika) izvestioca, da je sudija konačno odlučio o neprihvatljivosti zahteva. U tom lakonskom obaveštenju, pored navođenja članova Konvencije, posebno se ističe da je odluka sudije konačna, da se ne može zahtevati ni obrazloženje, ni objašnjenje zbog čega je bilo kakva pravna zaštita definitivno uskraćena.
Podnosilac zaštitnog zahteva se obraća tako autoritativnoj evropskoj pravosudnoj instituciji, jer smatra da su mu povređena međunarodnim konvencijama zagarantovana ljudska prava. Opravdano, nakon bezuspešnog vođenja dugotrajnog sudskog postupka pred nacionalnim pravosudnim institucijama, očekuje da dobije bar obrazloženje ili objašnjenje zbog čega njegov zahtev sudija pojedinac samostalno kvalifikuje kao nedopušten.
Na taj način je ugrožena objektivnost. Stvorena je mogućnost za subjektivizam i preferiranje interesa pojedinih država Evropske unije na čiju se povredu ljudskih prava u predstavci ukazuje.
Takva praksa potencijalno omogućava zaštitu neopravdanih interesa pojedinih država, koje očigledno grubo krše ljudska prava i osnovne slobode fizičkih i pravnih lica, što se može zaključiti iz najnovijeg ponašanja pojedinih sudija.
Karakterističan je slučaj Hrvatske. Ilustracije radi, navodimo problem oduzimanja celokupne imovine na teritoriji Hrvatske privrednim i drugim pravnim subjektima iz Srbije.
*Neopravdana "konfiskacija" strane imovine
Naime, 1992. i 1994. sva (tada već strana imovina posle osamostaljivanja R. Hrvatske) pravnih lica iz R. Srbije je ''konfiskovana'' - oduzeta bez ikakve naknade, bez krivice ili bilo kakvog prekršaja. Već skoro četvrt veka ona je u fondu državne imovine Hrvatske. Da apsurd bude još veći, ta imovina je u najvećem obimu ili devastirana ili prodata (u procesu privatizacije), a dobijena novčana sredstva su u budžetu R. Hrvatske. Reč je o oduzetim privrednim objektima, građevinskom zemljištu, sindikalnim odmaralištima, mnogobrojnim turističkim objektima i drugom poslovnom prostoru čija je vrednost, u vreme oduzimanja, procenjena na oko 2 milijarde dolara. Time je pričinjena ogromna šteta privrednim i drugim pravnim licima iz R. Srbije.
Suprotno od jednostrane ''konfiskacije'', izvršene od strane Republike Hrvatske, Republika Srbija je imovinu hrvatskih pravnih lica zaštitila i svojim propisima pružila mogućnost da se sporazumom zainteresovanih strana reše njihovi međusobni odnosi, pa su u pojedinim slučajevima uspešno harmonizovani različiti interesi.
Pojedinačni zahtevi oštećenih i obespravljenih iz R. Srbije, upućeni nadležnim hrvatskim državnim odvjetnicima, da se bez sudskih sporova izvrši sporazumna restitucija ili legalno i pravično obeštećenje, bez izuzetaka, odbijeni su.
*Apsurdni stavovi hrvatskih sudova
Dugi i veoma skupi sudski postupci o vraćanju oduzete imovine bez bilo kakve naknade, pokrenuti i vođeni pred pravosudnim organima u R. Hrvatskoj, završeni su odbijajućim sudskim odlukama, sa birokratskim i formalnim pravnim obrazloženjem da je oduzimanje srpske imovine izvršeno na osnovu Uredbe odnosno Zakona. Pri tome, potpuno ignorišu međunarodnu obavezu R. Hrvatske, koja je postala obavezujuća za sve države nastale na bivšoj jugoslovenskoj teritoriji, još juna 2004. godine ratifikacijom Bečkog sporazuma o pitanjima sukcesije. Uprkos principijelnoj i pravičnoj odredbi u čl. 2 Aneksa ''G'', u kojoj je jasno i nedvosmisleno utvrđena obaveza svih država da vrate oduzetu stranu imovinu ili da legalno obeštete njihove bivše vlasnike, odnosno titulare drugih stvarno-pravnih ovlašćenja, svi tužbeni zahtevi se odbijaju. Pri tome, ignorišu se sledeće nesporne konstatacije: da su akti o oduzimanju bili protivustavni i u vreme njihovog donošenja; da su aktom o oduzimanju povređeni obavezujući čl. 1 I Protokola uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i da su i po Ustavu Republike Hrvatske ratifikovani međunarodni akti, u pravnoj i normativnoj hijerarhiji, iznad zakona, što je slučaj sa multilateralnim Sporazumom o pitanjima sukcesije, kojim je, naknadno usvojenim, derogiran Zakon o ''konfiskaciji'' donet 10 godina pre ratifikacije Sporazuma.
Dosadašnja negativna praksa hrvatskih sudova prema podnetim zahtevima je neprihvatljiva kao neprincipijelna, jer se primena multilateralne međunarodne obaveze iz navedenog Sporazuma o pitanjima sukcesije uslovljava zaključenjem bilateralnog sporazuma koji je, istina, predviđen kao mogućnost, ali ne kao obavezni uslov za restituciju oduzetog bez naknade. Bilateralni sporazum bi mogao samo da obezbedi efikasnost sprovođenja multilateralnog Sporazuma, koji se ne može menjati dvostranim aktom. Neprincipijelnost se ogleda i u tome što se istovremeno, već više od 3 godine, predlog bilateralnog sporazuma koji je R. Srbija dostavila R. Hrvatskoj očigledno ignoriše, apsolutnim neizjašnjavanjem njenih organa. Pri tome, R. Hrvatska insistira na podeli diplomatske imovine, na sticanju arhivske građe, na vraćanju ikona i drugih umetničkih dela, na beznačajnom teritorijalnom graničnom razgraničenju na Dunavu, a ignoriše obavezu vraćanja ogromne oduzete imovine pravnih lica iz R. Srbije.
Da apsurd bude još veći, Ustavni sud Hrvatske svojim odlukama ''odbacuje'' ustavne tužbe iz R. Srbije o utvrđivanju povrede Ustavom i međunarodnim aktima zaštićenih ljudskih prava i osnovnih sloboda povodom oduzete imovine.
Konačne odluke Ustavnog suda Hrvatske i njegovo lakonsko ''obrazloženje'' da nisu navedene ustavne odredbe koje su povređene, uprkos njihovom citiranju i obrazlaganju u iscrpnoj dokumentaciji i dokazanoj argumentaciji, ostale su bez mogućnosti osporavanja.
*Izneverena nada u pravičnost
Međunarodno-pravna mogućnost i šansa da se pravno zaštite legitimni interesi opravdano su očekivani od Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, što je, istine radi, u najvećem broju slučajeva, bila dobra praksa do usvajanja Protokola 14.
Nažalost, sve nade u pravnu zaštitu i pravdu su izneverene i pred tom jedinom evropskom pravosudnom institucijom za zaštitu povređenih ljudskih prava. Tako je krug pravnih apsurda u pravosudnom lavirintu zatvoren, uz veliko razočarenje mnogobrojnih oštećenih pravnih lica i njihovih radnika koji su svojim radom stvarali tu već preko 20 godina oduzetu imovinu. To je ogromna materijalna šteta za nacionalnu ekonomiju Republike Srbije, uskraćivanjem njihovog prava da tom imovinom privređuju i zaposle svoje nezaposlene. Na taj način pretrpljena je materijalna šteta u vidu obične štete i izgubljene dobiti. U toj pravnoj rašomonijadi ne može se razumeti nezainteresovan i neefikasan angažman nadležnih državnih organa R. Srbije od kojih se opravdano očekuje staranje o zaštiti nacionalnih materijalnih interesa svojih pravnih lica u međudržavnim odnosima i sporovima.
*Posledice nepoštovanja međunarodnih odnosa
Opravdano se postavlja pitanje, da li se može naći objašnjenje za navedeno ponašanje hrvatskih pravosudnih organa. Jedno od objašnjenja može biti želja R. Hrvatske da oduzetu imovinu iskoristi kao ''hipoteku'' (realno obezbeđenje) za eventualnu naknadu ''ratne štete'' koja je očekivana dugo najavljivanom presudom Međunarodnog suda u Hagu. Međutim, objavljivanjem te presude kojom su odbijeni reparacioni zahtevi obe strane u sporu, pravni osnov za naknadu štete je otpao.
To je moglo da bude objašnjenje za negativan odnos Hrvatske prema obavezi vraćanja oduzete imovine pravnih lica iz Srbije, ali ne i opravdanje za neustavno i nepravično ponašanje nadležnih organa prema oštećenima čija su ljudska prava i osnovne slobode očigledno povređeni. Zato treba u cilju daljeg poboljšanja dobrosusedskih odnosa i u obostranom interesu, bez odlaganja, pristupiti pojedinačnim restitucijama oduzete imovine bez naknade ili sporazumno utvrđenom pravičnom novčanom obeštećenju, na osnovu konkretne i pojedinačne analize autentične činjenične dokumentacije. Na taj način bi se dosledno sproveo Aneks ''G'' Bečkog sporazuma o pitanjima sukcesije i otklonila još jedna prepreka u procesu poboljšanja međudržavnih odnosa između Hrvatske i Srbije.
