Izvor: Politika, 29.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kredite „ne valja” odobravati ponedeljkom
Narodna verovanja govore da se za Đurđevdan sklapaju poslovi, a da se određenih dana ne treba „natrćiti s poslom kao Ignjatije pred Božić”
Ekonomske nedaće s kojima se Srbija bori već decenijama mogle bi, možda, postati prošlost ukoliko bi se narod vratio svojim običajima, od kojih su mnogi nekad primenjivani radi berićeta u njivama i da bi se u domaćinstvima „zapatilo svakojako blago”. Međutim, od starih narodnih običaja izgleda da su se najbolje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << održali oni koji podrazumevaju praznovanje i nerad, dok grešni Srbi, pogotovo mlađarija, po svemu sudeći, imaju odnegovanu amneziju kad se radi o drugačijim adetima, poput onog da: „Ko rano rani, dve sreće grabi”!
Privredno, godina se deli na „đurđevsku” i „mitrovdansku” polovinu, pri čemu je ova druga omiljena među seljacima zbog zimskog predaha, a među svim Srbima – zbog slava. Jedini razlog za strepnju je to što državna uprava ubira poreze i druge harače u to vreme. Naš poznati etnolog Dragomir Antonić, u knjizi „Običaji kod Srba”, podseća da je neke rabote dobro započeti u vreme mladog meseca.
Ponedeljak je najbolji dan za otpočinjanje, ali ne i za okončanje velikih poslova, pa zato u selima setva počinje isključivo prvog dana u nedelji, kad i gradnja kuće. Tada se polazi na daleki put, sklapaju se dogovori...
Bankari, ali i zelenaši, međutim, trebalo bi da znaju da ponedeljkom ne treba pozajmljivati novac, jer se veruje da taj dug neće biti vraćen. Tog dana trgovci ne daju ništa „na raboš”, a ne valja prodavati, niti kupovati na pijaci, čega se seljaci, za razliku od nakupaca, pridržavaju. Utorkom se ne počinje nikakav posao, za razliku od srede kad započinje žetva, oranje, ili se odlazi u vinograd. Međutim, tog dana domaćice ne bi trebalo da mese brašno, upozorava Antonić.
Od proleća do žetve najbolji je četvrtak, jer se orači koji tad počnu posao mogu nadati dobroj letini. I maslinari, pčelari, stočari, voćari i vinogradari nastoje da posao započnu i okončaju četvrtkom. Lenjivice imaju, međutim, razlog za veselje četvrtkom, jer se tog dana ne sme šiti, niti krpiti..
Hrišćani petak smatraju nesrećnim danom, kad se, eventualno, može putovati, ali se ne počinje nikakav posao, koji se izbegava i subotom, dok se nedelja posvećuje Bogu i odmoru, a može se raditi samo na mobi.
Brojna su verovanja i običaji kojima je naš narod prizivao berićet i terao zlo od svojih imanja i domaćinstava. Tako se za Srpsku novu godinu mesi poseban kolač – vasilica, u koji se stavlja seme raznog žita i povrća da bi godina bila rodna. Ponegde se stavljaju i delovi raznog voća kao simbol berićeta i „vredeća para” kao simbol bogatstva, navodi u knjizi „Nenačeta voda – praznici i običaji u Srba” Dragovan Lazarević Laza, novinar Tanjuga i etnolog amater.
Svaki novi rad valja početi na Božić, smatraju Srbi, premda ima i dana kad od bilo kakve rabote valja bežati kao „đavo od krsta”, kako bi se izbeglo da šteta bude veća od ćara.
Tako kad neko hoće da mu se nešto uradi u nedoba u Šumadiji vele da se „natrćio s poslom kao Ignjatije pred Božić”, navodi Laza. Srbi koji se pridržavaju običaja ostatke spaljenog badnjaka i slame stavljaju obično trećeg dana Božića na voćke i u vinograde da bi dobro poneli.
Na Svetog Savu se ne radi, što je jedna od retkih naredbi kneza Miloša koju Srbi i danas poštuju, premda je doneta davnog 5. februara 1827. godine. Vrli knjaz je trgovcima – radoholičarima, koji ne bi tog dana zatvorili dućan i otišli u crkvu, obećao ne samo globu koju će crkvi da plate, već i telesnu kaznu kojom će biti kaštigovani.
Sreda u prvoj nedelji uskršnjeg posta u narodu je izvikana kao „luda”, a osobito je poštuju žene u Leskovačkoj Moravi, koje, ni za živu glavu, tog dana ništa neće da rade, jer bi, vele, poludele! U Šumadiji tog dana ne rade da čeljad ne bi napala padavica, u Gruži – zbog glavobolje, a u mnogim krajevima – radi zaštite stoke. Možda zbog toga kod nas i nema „ludih krava”, šeretski konstatuje Laza, koji navodi i da se oko Aleksinca i Leskovca na „ludu sredu” kuva kukuruz da bi u vreme rasta „poludeo” donevši berićet.
Za Đurđevdan se sklapaju poslovi i pogodbe, a radnici se uzimaju u najam, pa eto nade za nezaposlene. Na Vidovdan se počinju ručni radovi, ali se ne radi u polju i vinogradu, a na Ivanjdan se ništa ne dela, čak ni u milosrdnoj mobi, jer je to praznik „od vatre i božjeg ognja”. I na Petrovdan niko ne radi u polju, ni u bašti, sem što se ide na vašare, veli Laza.
Sveti Mrata, 24. novembar, neradni je dan, kada se grebene i makaze ne dotiču. Žene stoga ne smeju da petljaju s vunom i muževljevim ruhom, jer bi to mamilo kurjake, što je pravi izgovor za gradske dame!
Na Nikoljdan, 19. decembar, brodovi bacaju sidra i slave svog zaštitnika, tako da ribu za slavu valja uloviti ranijih dana.
Vesna Arsenić
[objavljeno: 30/04/2008]
