Izvor: Politika, 31.Avg.2014, 14:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kralj malog fudbala
Poslednji pozdrav Radetu Radisavljeviću (1953–2014), nezaboravnom dribleru i golgeteru s Dorćola
Dorćol je opet u crnom. Ode i Rade Radisavljević, neponovljivi drugar s najmanje četiri nadimka – Dera, Muja, Kondor i Ajkula. Dorćolski dribler i golgeter, pre svega legendarni lik iz ovog beogradskog kraja.
Rade je juče sahranjen na Bežanijskom groblju, gde se sjatilo pola Dorćola i reka partizanovaca – da oda poslednju poštu beogradskom Kralju malog fudbala. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Oduvek je imao veliko srce i tanke živce. Voleo je da izaziva sudbinu i da se inati s neistomišljenicima. Umeo je i da zanoveta, i to uvek kroz diskretan smeh. Svojevremeno je bio specifičan i po najnegovanijim zulufima na Dorćolu.
Njegov nezaboravni tata Čeda, „vojno lice iz Mionice u službi jugoslovenskog fudbala”, kako se šalio, voleo je da nas još kao klince svrstava u fudbalske ekipe i da bude glavni sudija na improvizovanim kalemegdanskim terenima. Rade se već tada isticao vanserijskim darom, prvenstveno kao napadački virtuoz.
Prvo je postao vedeta u dvorištu osnovne škole „Aga”, gde se svojevremeno igrao vragolanski mali fudbal koji je prerastao u mit. I danas se priča o njegovim živopisnim učesnicima: Risti Ćelavom (lucidnom dirigentu igre i nepresušnom vicmejkeru), Miletu Hentu (dorćolskom Fernandelu), Stiketu (neodoljivom šeretu i neustrašivom dijaboliku brzine), Puletu (najelegantnijem dorćolskom šmekeru), Nini (najjačem Dorćolcu u vreme ferki), Šizu (najsrčanijem do bola), Stevketu (neprestano nasmejanom), Mikiju Majmunu (bržem od najbržih), Šilji (čvršćem od najčvršćih) Vlaji (neodoljivo simpatičnom debeljuci i drugaru nad drugarima), Ajri (najlepršavijem), Ljubi Plavšiću (uvek najuljudnijem i najuzornijem Dorćolcu), Vekni (najsnalažljivijem)… i Radetu (najtalentovanijem dorćolskom fudbaleru), naravno.
– „Aga” je danas „Alas”, a i fudbal kao da je promenio ime – pričao je donedavno Rade. Bio je raskošan fudbalski talenat, lepršav i eksplozivan – ali i svojeglav i zadrt. Držao je do sebe, bez pardona.
Odrastao je u Ulici kralja Petra dok se zvala Sedmog jula, a kasnije se preselio nedaleko – u Jevremovu, preko puta Bajrakli džamije, na sredinu Gornjeg Dorćola.
U tandemu s prodornim Veknom (Zoranom Vekićem), Rade je sedamdesetih godina u dresu Dorćola dominirao beogradskim fudbalskim terenima. Nešto kasnije bio je i centarfor OFK Beograda, Radničkog, Proletera, Vardara i Olimpije.
Ipak, u malom fudbalu bio je neprikosnoven. Fudbalom je inficirao i dvojicu sinova – Miloša i Marka, pravoverne navijače Partizana, Radetovog omiljenog velikog kluba. Stariji sin Miloš, poznatiji po nadimku Kimi, svojevremeno je postao i vođa navijačke grupe „Alkatraz”.
– Dođi, Peki, popij pivo, a ja ću sok, ovo ti je još jedna prilika da sediš s istorijom fudbala – pozivao me je gostoljubivi Rade, inače ortodoksni antialkoholičar, kada smo se poslednji put sreli u bašti Malog Kalemegdana.
Iako je izbegavao alkohol, nije pripadao onima koji svoj život štedljivo srču na slamku, da im što duže potraje.
– Ako jednoga dana budem umro, voleo bih da to bude neki drugi dan – šalio se Rade na svoj način.
Krasio ga je mangupski šarm, lagani klaj-klaj korak i živopisna gestikulacija. Nekad je imao običaj da u šetnji Knez Mihailovom dribluje zamišljene protivnike, i to po celoj štrafti krcatoj prolaznicima.
Da je bio malo smireniji, bogovi malo milostiviji, a kocke malo bolje bačene – Rade bi nesumnjivo bio velika fudbalska zvezda.
Godinama je vozio taksi širom Beograda, ali je najviše voleo da se vrti po Dorćolu, gde je proveo ceo život.
Zbogom, Rade, dorćolska legendo, počivaj u miru.
Petar Mićković
objavljeno: 31.08.2014.
