Izvor: Politika, 31.Mar.2012, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj gospodskog mangupa
Kalemegdanski laf Branislav Kekić Kebe uvek je poštovao i onu Ive Andrića „da nam život vraća samo ono što drugima dajemo“
Uvek nasmejani dorćolski šarmer Kebe nije dočekao ovaj prvi april – dan usiljenih šala i dežurnih vicmejkera, kada se razgali i njegov komšiluk u baštama „Milice“ i „Velike Skadarlije“ pa gungula krene u „Suvobor“ ili na Kalemegdan. Dan kada se smuđevi, deverike i šarani praćakaju od sreće iznad Dunava jer su doživeli još >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedno proleće.
Branislav Kekić Kebe, neponovljivi Dorćolac u duši i srcu, prošle nedelje u rano jutro, zatvorio je svoj životni krug dug 58 godina, kada ga je srce iznenada otkucalo.
Da ga nisam poznavao decenijama, ne bih verovao da postoje ljudi koje svako voli. Kebe je uvek poštovao i onu Ive Andrića „da nam život vraća samo ono što drugima dajemo“. Bio je najpozitivniji Dorćolac koga sam upoznao i kome sam zavideo na snazi da izbegne sve zamke života.
A minulog utorka na Novom groblju sjatio se skoro ceo Dorćol. E, da je Kebe to mogao da vidi...
Uvek je bio ponosan što je rođeni Dorćolac. Imao je običaj da evocira uspomene iz „našeg kraja“, gde su mangupi nekad gajili golubove, a danas pit-bul terijere. Kebe je i tu bio poseban: šetao je zlatnog retrivera, umiljatog kao mačka.
Ostaće upamćen i kao neodoljivi šmeker koji je zaboravio da ostari. On i njegov stariji brat Šilja (i dalje u formi, hvala bogu) bili su pojam uzornih Dorćolaca, kojima su poštenje, uljudnost i sport vazda bili u prvom planu. Kebe je bio čvrst kao čelik i nosio je u sebi istinsku dobrotu. Kome je mogao da pomogne – pomogao je – odmogao nije nikome. Dorćolci su to znali i cenili.
Nekad u „Agi“ (Kebetovoj osnovnoj školi), a danas u „Alasu“ (i dorćolskim školama su promenjena imena) i dalje pljušti basket (ovde je s Kebetom nekad pucao „trojke“ i Boris Tadić), dok se u dvorištu Prve (Kebetove gimnazije) i danas igra mali fudbal. Menjaju se samo generacijske ekipe i vatrene navijačice.
Dorćolski mangup je nekad bio domaćinski sin, onaj što ga nije sramota da pita „Šta treba, komšija“ ili da kaže „Ljubim ruke, komšinice“ i uvek je poštovao pravilo ferke (odmah prekida tuču kad protivnik posrne), govorio je Kebe. Ali to je danas vrsta u izumiranju, kao što su neumitno nestale i kultne dorćolske kafane: „Papuk“, „Doboj“, „Smederevo“, „Komunalac“, „Marš na Drinu“...
Pamtio je i proizvodio anegdote i ljudske zgode kao malo ko. Imao je negovane brkove i onaj opušteni klaj-klaj korak. Voleli su ga i stariji dorćolski mangupi, prvenstveno zbog držanja. Znao je da je poseban, ali se nije time razmetao.
Njegovom smrću Dorćolci danas kao da su izgubili dodir s nekim boljim vremenom, jednostavnijim i čistijim, kada je dobro pobeđivalo zlo. Zato što je Kebe bio takav – dorćolski vitez. Dostojanstven, uzdržan i hrabar.
Na Dorćolu, možda malo više u gornjem (iznad Dušanove) nego u donjem delu, decenijama su živeli gospodski mangupi. Kebe je bio jedan od njih. Sada se – tamo negde, odakle se niko ne vraća – pridružio dorćolskim lafovima – Vlaji, Brusu, Bundi, Colunu, Lepom Janku, Milencetu, Čvarku, Rari, Nini, Grbi, Krezi, Japancu, Vladi Regini, Vladi Debelom...
Kebe je umeo da bude prijatelj. Imao je u sebi sve ono što bi svako poželeo: humor i šarm, enciklopedijsko znanje i užu specijalnost (knjigovodstvo), čovečnost i dobrodušnost, a nadasve široko srce.
Iza sebe ostavio je suprugu Milenu, sinove Nikolu i Borisa, braću Vladu i Ljubu, unuka Marka (Kebetovu sliku i priliku) i puno, puno prijatelja.
Branislav Kekić Kebe, neodoljivi šarmer, gospodski mangup, kalemegdanski laf, dunavski mudrac, mitska ličnost... pretvorio se u dorćolsku legendu, pokoj mu duši.
Petar Mićković
objavljeno: 01.04.2012
