Izvor: Glas javnosti, Tanjug, 03.Avg.2009, 02:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kontejner ministra Bradića
Šezdeset sedma i osma godina bile su mi naklonjene. Naručena mi je televizijska serija „Zanati“, a ja sam s neponovljivim zadovoljstvom obavio taj posao. Dve su drame iz te serije partijskoj nomenklaturi, posebno prvoborcima sa Novog Beograda, bile sumnjive. U drami „Patriota i sin ad.“ glavni junak, briljantni Branislav Jerinić Ciga, kupuje patriotsku biografiju, naručuje kućni gestapo i streljanje, i sjajno se drži pred neprijateljem.
Zašto je to uvredilo prvoborce, samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << oni znaju!?
U drami „Trojica protiv svih“ u režiji Zdravka Šotre igrali su pod svojim imenima Rade (Rade Marković), Đoka ( Đorđe Jelisić), Vlada (Vlada Popović) i Ruža ( Ružica Sokić) , ta je drama u dva dela jedina nereprizirana drama iz serije „Zanati“. Šta je sa snimkom te drame? Mogu li zameriti, uplašenoj RTB, što je uništila snimak?
U Petoj knjizi Krležinog „Dnevnika“ zabeleženo je 12. februara 1968.
„U okviru jednoga dijaloga na seminaru za kulturu, u vezi sa TV-serijom Brane Crnčevića „Zanati“, Veljko Vlahović je rekao:“ Prvi put u društvenim odnosima rađa se takvo društvo koje od umjetničkog stvaralaštva ne traži da bude njegov apologeta“ (Tanjug 10. februar 1968).
Borba o „Zanatima“ 12. februara 1968.
Bilo da je Brana Crnčević želio da persiflira modernu dramu, ili htio da se ozbiljno uključi u njene tokove - epizoda „Trojica protiv svih“ je daleko od bilo kakvog uspjeha. Naravno autor je dovoljno vješt pisac da kroz tekst nagovijesti: Ja nekoga zavitlavam, a vi se sjetite koga! Međutim, ni „Tipitarija“ ni „Tipitarci“ nisu ni po čemu vezani za ovu zemlju i ove ljude. Čovjek se mora upitati šta se krije iza fasade navodne satire, apsurdnosti situacija i tobožnjeg ezopovskog jezika. Teško je to reći za autora koji je ponekad znao dokazati svoj talenat - ali nije li u pitanju nedostatak hrabrosti da se jasno kaže ono što se misli, nije li u pitanju korišćenje tuđim izražajnim sredstvima kojima se nije ovladalo? Za pisca ovih redova ostaće tajna protiv koga i protiv čega je upravljen ovaj tekst itd.
Miodragu Vučkoviću, „piscu ovih redaka“, Nije jasno što se krije iza Branine „Tipitarije“. On, jadan, pojma nema koga se ova flagrantna Tipitarija tiče. Kao pop-Jocina frajla, on šeretski prevrće oči, glumeći autentičnog Tipitarca, koji tipitira kao da nema ni mrve uobrazilje, te bi se usudio, uslijed svog očitog „nedostatka hrabrosti“ , da otkrije tajnu Crnčevićevog teksta. Šta li je Brana, bože naš dragi, milostivi, doista htio reći svojom TV-Tipitarijom ubogim našim Tipitarcima koji od njega ne traže da bude apologet Tipitarije, pa kada to nije onda zanovijetaju što nije.“
Kad danas čitam ovaj Zapis iz Krležinog „Dnevnika“ iz 1968 doživljavam ga, sa leve strane, kao kompliment, a sa desne strane mi je jasno da je i Krleži dojadila Tipitarija, mislio je da je vreme da se „popu kaže da je pop, a bobu da je bob“, a Broz je dremkao, spremao se da počisti svoju Tipitariju kad tome dođe vreme.
Zašto sada, posle četrdeset godina, opisujem sudbinu te, i svoje lične, drame? Zašto budim Veljka Vlahovića i Miroslava Krležu iz mrtvih i uzimam ih u svoje „zaštićene svedoke“? Neka posvedoče da smo daleke šezdeset i osme sva trojica postojali. Nema više Miroslava i Veljka, a i ja sam prilično mrtav. Još živuckam, ako je ovo život. Za nijansu sam prošao bolje od svoje drame „Trojica protiv svih“ koju je upravnik pozorišta na Crvenom krstu gospodin Nebojša Bradić posle petoktobarske revolucije, kao pravi revolucionar, streljao, a leš drame bačen je u kontejner.
Dva puta sam opisao smrt drame „Trojica protiv svih“ i optužio (u novinama, a gde bih drugde?) gospodina Bradića za „ubistvo sa predumišljajem.“ Bilo je ovako: kad je posle petooktobarske gospodin Dinkić upao u banke, gospodin Bradić je nešto kasnije upao u pozorište na Crvenom krstu. Gospodin Dinkić čistio je banke, a gospodin Bradić se bacio na čišćenje pozorišta od sumnjivih autora i njihovih drama.
Kako je moja drama pala u revolucionarne ruke gospodina Bradića?
Negde 1999, dva-tri meseca pre pojave „Milosrdnog anđela“ odneo sam dramu „Trojica protiv svih“ upravniku pozorišta Goranu Sultanoviću. On je moj ukoričeni rukopis dao na čitanje dramaturgu i đakonu gospodinu Nenadu Iliću. Kad je đakon Ilić vratio rukopis u pozorište na Crvenom krstu, eto „Milosrdnog anđela“. Ko je tada razmišljao o pozorištu ne znam, ja nisam! Prisetio sam se posle bombardovanja svog rukopisa i pokušao da ga vratim u svoj posed. Gospodin Bradić nije prihvatio moj telefonski poziv. Razumeo sam stvar; zašto bi mladi revolucionar razgovarao sa starim kontrarevolucionarom? Saznao sam, sleva i desna, i bočno, da se gospodin Bradić bacio na čišćenje pozorišta. Dva puta sam (u novinama, a gde bih drugde!) zahtevao da mi gospodin Bradić vrati rukopis. U Slobino vreme požalio bih se Slobi. Ali, Sloba je već bio u Hagu kad sam, poprečno, saznao da je moj rukopis završio u kontejneru. Niti sam ja mogao da pomognem Slobi, niti on meni. Beše naše! Došlo je Dinkićevo i Bradićevo vreme. Bradić je rešio da mi dokaže da je blizak Dinkiću maltene koliko sam ja bio blizak Slobi. Ili, još tačnije; odlučivši da moj rukopis bude bačen u kontejner, Bradić je počeo da piše svoj Predlog novog zakona o informisanju.
Komunisti su me tu i tamo čerupali. O drami „Trojica protiv svih“ raspravljali su veliki Miroslav i provereni revolucionar Veljko Vlahović. Ali, nikome nije palo na pamet da moju dramu i mene baci u svoj partijski kontejner. Čujem odavde i odande da je gospodin Bradić ozbiljan pozorišni reditelj, način na koji je „režirao“ moju dramu ne ide mu u prilog. Čitam u Novostima da je gospodin Bradić najavio borbu protiv „hajdučije“ koja će biti ozakonjena njegovim predlogom zakona o informisanju. Tugujem za Miroslavom i Veljkom, bili su uspešni revolucionari. Život je sve teži, revolucije su sve gluplje, dođe mi da sa svim svojim knjigama i rukopisima skočim u Bradićev kontejner, dojadilo mi je da živim i pišem pod Dinkićevim i Bradićevim uslovima.
UMESTO KOMENTARA
БРАДИЋЕВ ЗАКОНИК
Браћо Срби и остали жреци,
Из мртвих ће да устану преци,
Цар Душан ће устати из гроба,
Да Брадићев нови закон проба.
Душанов је закон био блажи,
Него овај због медијских лажи,
Неће Закон за неке да важи,
За моћнике рупе ће да тражи,
За Динкића – владине тајкуне,
Судија ће на закон да пљуне.
А док закон на гласање стигне,
Цену Дачић мора да му дигне,
Чеда бакшиш добио па ћути,
Тома тајно са Тадићем мути.
Ко и до сад Палма ћути – смрди,
Ма не ћути само пазар тврди.
У игри су превелике паре,
На окупу све су комуњаре,
свакоме ће Тадић лову дати,
драконски ће закон изгласати
На крају ће све народ да плати!
Стублински
