Izvor: Blic, 16.Nov.2009, 06:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komšije hrane iznemogle starce
Valjevo - Kontejner im je i kuća i okućnica. Metalni kavez u koji spoljna svetlost jedva prodire i čije strane trepere pod udarom vetra. Unutra studen koji ne može da zagreje tiha vatra „smederevca". U par kvadrata dominira izanđali dušek, razbacane kutije sa garderobom i posuđem, propalim do neprepoznatljivosti. Gvozdena kutija i ovo malo života i preostale sirotinje u njemu jedini je dom koji je preostao Mihailu Damnjanoviću (64), kome je krov nad glavom urušio zemljotres i Nenadu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Aksentijeviću (63), kome je kuća pre nekoliko meseci izgorela u požaru.
Ni život ništa nije bolji od smeštaja u kojem se već nekoliko meseci nalaze Nenad Aksentijević u Brangoviću i Mihailo Damnjanović u Dupljaju. Između ta dva valjevska sela je jedva dvadesetak kilometara, ali se Nenad i Mihailo nikada nisu sreli, ni u boljim vremenima. Sve ostalo im je zajedničko. Elementarne nepogode su ih lišile kuća, a tranzicija pretvorila u socijalne slučajeve. Porodice i familije su im daleko. Krov nad glavom su im dva istovetna kontejnera, pomoć gradskih vlasti, društvo češće samoća nego mačke, a jedina uteha, kako kažu, „da još ima dobrih komšija da pomognu sirotinju".
- Grom je udario u krov i sve se zapalilo brzo. Život sam spašavao, ostalo nisam mogao. Sve je vatra odnela, sve što sam stekao, pa i ovo što je preostalo je mnogo. Dva meseca sam spavao kod komšija po selu dok iz opštine nisu doterali ovu kuću na točkovima - priča Aksentijević pogleda uprtog u zgarište od bivšeg doma, pošto je metalni kontejner parkiran u dvorištu kuće u kojoj, konstatuje, „beše prošli život".
U novi život krenuo je sa krevetom i posteljinom koju su mu poklonile komšije kod kojih je spavao.
- Dobio sam od komšija i frižider, ali nemam gde da ga priključim, nema struje u kontejneru. Ipak, ne gladujem, ne kisnem, ne bije me vetar. Od nešto crkavice sam kupio šporet, ložim i grejem se. Sada mi je toplo, ali ne znam kako ću kada udare mrazevi kada sneg bude do kuka. Vatru sam preživeo - kaže Nenad.
Dok je Aksentijeviću dom odneo požar za jednu noć, Mihailo Damnjanović je, kako kaže, bez kuće i okućnice ostajao „natenane i na rate". Pre 11 godina zemljotres sa epicentrom na Maljenu, tukao je i njegovo selo. Mihailova kuća se nije srušila odjednom, ali se kao probušen zub kvarila iz dana u dan, iz meseca u mesec pukotine na zidovima i rupe na krovu su postajale sve veće, da bi se posle skoro decenije dom Damnjanovića urušio. Mihailo je tog trenutka bio napolju.
- Jedanaest godina straha da će me kuća sahraniti, jedanaest godina nade da ću se naći na nekoj listi prioriteta. Ali uvek je bio neko preči za izgradnju i sanaciju, neko valjda sa većom mukom od moje ili neko ko je imao nekog svog, a ne ja kao vuk samotnjak. Onda sam pisao Tadiću - priseća se Mihailo, dodajući da je posle njegove pismene žalbe predsedniku Srbije u Dupljaj stigao metalni kontejner.
- Samo sam „smederevac" prebacio iz stare kuće. Nemam penziju, živim od 4.000 dinara socijalne pomoći mesečno, pa me dobre komšije hrane, daju hleb i povrće, nekada mi nešto skuvaju. Šta će mi struja, od čega da je platim - pita se i u isto vreme odgovara starac.
Da nije komšija, Nenad i Mihailo bi ostali potpuno zaboravljeni od svih, pošto sa najbližima odavno nisu ni u kakvim vezama. Aksentijević o tome nerado govori. Samo ponavlja „žrtva tranzicije", objašnjavajući da je vek proveo u „Stefilu" u Valjevu, ali da nije imao uslov da ode u penziju. Damnjanović je godinama živeo u Nemačkoj, ali kada se razveo, sredinom 80-ih se vratio u rodno selo.
- Ćerka je tamo ostala, više od 30 godina je nisam video. Ne mogu više da nadničim, pritisle me godine i bolest. Ostala mi socijalna pomoć i mačke. Da uz njih ovo privedem kraju - zaključuje Mihailo.
U Brankoviću i Dupljaju već pozna jesen mrzne kosti čoveku. Nagoveštava opako hladnu zimu. Ništa manje taman od oblaka koji im se nadvijaju nad glavom nije ni pogled staraca koji u blizini metalnih kontejnera skupljaju granje za vatru. „Hajdemo unutra, gde drugo", kažu.
