Izvor: Politika, 24.Sep.2012, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko brinemo o osobama sa invaliditetom
U Beogradu samo dva bazena dostupna osobama sa invaliditetom, u Novom Sadu imaju tri puta nedeljno rekreaciju u „Spensu”, u Nišu muku muče sa fizičkim barijerama
Obaraju svetske rekorde, osvajaju medalje, pobeđuju svoje sportske rivale, pobeđuju i sebe i društvene predrasude, ali ne mogu da uđu u gradski prevoz, retko koji bazen im je dostupan, neretko nailaze na strmu rampu napravljenu da im navodno olakša kretanje, a ustvari je zbog nagiba potpuno nebezbedna. Osobama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa invaliditetom poslednjih godina sportski objekti su dostupniji za rekreaciju i bavljenje sportom, ali su problemi u praksi i dalje veliki, od toga kako će stići do sportskog objekta, preko toga koji će termin dobiti za korišćenje sale i da li je objekat delimično ili u potpunosti dostupan. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom nalaže da vlasnik ili javno preduzeće moraju da učine dostupnim objekat u javnoj upotrebi ili javnu površinu, zbog čega se u poslednje dve-tri godine adaptiraju i prilagođavaju i sportski objekti. U Beogradu retko koji je u potpunosti dostupan, neki su delimično dostupni, a ima i onih koje osobe sa invaliditetom ne mogu uopšte da koriste, kaže Aleksandar Vujčić, predsednik Saveza za sport i rekreaciju invalida Beograda.
– Negde su objekti nestručno prilagođeni, nisu poštovani standardi, pa su, na primer, postavljene strme rampe. Najviše imamo problema sa bazenima jer su nam samo dva u potpunosti dostupna, onaj na Košutnjaku i u sportskom centru „Milan Gale Muškatirović”. Neki su započeli adaptaciju, prilagodili osobama sa invaliditetom svlačionice i tuš-kabine, ali nema rampe da bismo mogli da stignemo da bazena – navodi Vujčić.
Još veći problemi su slobodni termini. Oni komercijalni, u popodnevnim i večernjim časovima, uglavnom se koriste za iznajmljivanje sportskih sala klubovima, a osobe sa invaliditetom mogu da koriste većinom prepodnevne termine. Zbog toga je teško ili gotovo nemoguće organizovati rekreaciju onima koji idu u školu, na terapije ili rade, a dešava se i da pratioci pre podne rade – naglašava Jovana Krivokuća-Milovanović iz Foruma mladih sa invaliditetom Beograda.
– Trebalo bi više promovisati sport za osobe sa invaliditetom jer postoji čitav niz sportova kojima možemo da se bavimo, a retko ko to zna. Pa i Paraolimpijske igre nisu ni prenošene kod nas, čak ni kada su nastupali naši sportisti. I sportski klubovi bi mogli da se motivišu da otvore posebne sekcije za osobe sa invaliditetom, što trenutno ne postoji – kaže Jovana Krivokuća-Milovanović.
Stonoteniser Miroslav Homa, iz novosadskog Udruženja paraplegičara, navodi da u ovom gradu postoji dosta mogućnosti za bavljenje sportom i da osobe sa invaliditetom uglavnom koriste Halu „Spens” koja je u potpunosti dostupna. U njoj trenira i ovogodišnji srebrni paraolimpijac, stonoteniser Zlatko Kesler.
– Zahvaljujući njemu, dobili smo dva termina, prepodnevni i popodnevni, koja možemo da koristimo svakog radnog dana, a Grad organizuje i rekreaciju ponedeljkom, sredom i petkom od 12 do 14 časova. Što se tiče školskih sala, neka je dostupna, neka nije, a u julu kada „Spens” ne radi, najčešće pravimo pauzu ili treniramo u manjim salama – objašnjava Homa.
Osobama sa invaliditetom u Nišu delimično je dostupna sportska hala „Čair”. Tačnije, nepristupačan je glavni ulaz, ali im zaposleni izlaze u susret i puštaju ih na ulaz za sportiste, objašnjava Marina Savović, sekretar Udruženja distrofičara iz ovog grada.
– Međutim, fiskulturne sale u školama uglavnom nisu dostupne deci sa invaliditetom. Imamo škole u kojima im je, na primer, dostupna letnja, balon sala, a zimska nije jer je na prvom spratu škole. Svojevremeno smo angažovali vojnike na civilnom služenju vojnog roka da pomažu đacima u školi, da ih nose do učionica na spratu, pomažu im da uđu u školu jer su im zgrade nedostupne. To je mnogo veći problem od dostupnosti sportskih hala. Činjenica je da nam nije dostupna većina objekata od javnog značaja, da ima veoma malo niskopodnih autobusa, pa nam je gradski prevoz nedostupan, a kombi-prevoz za osobe sa invaliditetom možemo da koristimo samo do 16 časova, jer im se tada završava smena – ističe Marina Savović.
Ona naglašava da nije problem samo sa starim zgradama već da i novoizgrađeni objekti i saobraćajnice nisu dostupni osobama sa invaliditetom, iako im zakon nalaže da naprave rampe ili „obore” ivičnjake, na primer. Iako je situacija mnogo bolja, i u Beogradu osobe sa invaliditetom, koje treba iz svoje kuće da stignu do sportskog objekta, nailaze na fizičke barijere.
– Uži centar grada je pristupačan, ali u naseljima i dalje ima problema sa arhitektonskim barijerama. Iako imate niskopodne gradske autobuse, retko koja osoba sa invaliditetom ih koristi jer morate prvo da sačekate da naiđe takav autobus, a zatim od dobre volje vozača zavisi da vam spusti rampu i omogući da uđete i izađete iz autobusa. Ugrađena je i rampa u Terazijskom prolazu ali je ona, na primer, vrlo komplikovana za korišćenje, a dešava se i da se zaglavi. Naše udruženje je na Terazijama, ali još nisam videla neku osobu sa invaliditetom da je koristi – naglašava Jovana Krivokuća-Milovanović.
J. Čalija
objavljeno: 24.09.2012
.jpg)
