Izvor: Politika, 17.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko omiriše Dunav, ne vraća se na more
Lađarski hleb s devet kora: plovi se po suncu, vetru, kiši – zimi i leti
U suton vetrovitog dana brod „Topola” isplovljava iz Beogradskog pristaništa na Savamali. Čelična grdosija pleni svojim gabaritom i snagom motora koja se oseća na palubi.
– Plovimo nizvodno ka 1170. kilometru u donjem toku Dunava, vremenski uslovi su prosečni za ovo doba godine, oblačno uz pojačan severni vetar, bez otežane navigacije – zapisao je kapetan Boris >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vujošević u brodski dnevnik.
Reč je o teretnom brodu Preduzeća „Ivan Milutinović” (PIM), potiskivaču dužine 38,8, širine 9,6 i visine 6,1 metar sa dva motora jačine 650 konjskih snaga. Ova moćna lađa ispred sebe gura četiri barže,svaka je 75 metara dugačka i ima nosivost 1.500 tona.
U potpalublju se nalaze dve prostrane kabine, gornji i donji salon, spavaće sobe, kuhinja i kupatilo. Grejanje je bolje nego u nekim stanovima. Gledano s pramca barži, „Topola” liči na pravu tvrđavu na vodi, pa ne čudi što u lađarskim krugovima važi za brod koji pravi najveće talase na Dunavu.
Boris Vujošević, iskusni kapetan unutrašnje plovidbe, na komandnom je mostu ili „ruderu”, kako lađari nazivaju ovaj deo broda.
– U srećna vremena, dok je promet Dunavom bio mnogo veći, na „Topoli” je radilo deset ljudi, dok danas brod opslužuje samo petočlana posada – kaže kapetanVujošević.
Uz kormilara, na ovom brodu su Velimir Zarić Velja, bocman ili „majka broda”, Zoran Klasnić Sova i Milko Nenadić, strojari, Slađan Smiljković Brlja, mornar, i brodski kuvar Aleksandar Aca Točaković. Svi su dugogodišnji radnici PIM-a i prekaljeni lađari.
–Trideset pet godina sam na vodi. Neko vreme radio sam kao oficir trgovačke mornarice na prekookeanskom brodu, a onda sam upoznao svoju sadašnju suprugu Bojanu. Dosadila su mi česta višemesečna odsustva od kuće i porodice. Naročito mi je nedostajala supruga koja je u to vreme bila trudna, pa sam napustio morsku i prešao na rečnu plovidbu.Preselilismo se u Beograd, gde i danas živimo sa dve kćerke – objašnjava barba i ne kaje se jer, kako kaže, ko jednom omiriše Dunav ne vraća se na more.
Pored nas promiču gurači, tegljači, samohotke. „Daj fraj”, „rundiraj”, dovikuju se lađari na samo njima znanom žargonu. Kapetan preko radio-stanice predlaže nekom prolaz u „auštek”, a strojar kaže da mora da „nahrani piliće koji kljucaju”.U mašinskom odeljenju otkrivamo da su „pilići” ustvari ventili motora, koji se neprestano kreću gore-dole, što zaista podseća na kljucanje živine. „Hranu” dobijaju od Milka i Sove koji ih pumpicom zalivaju uljem.
Sledećeg dana „Topola” stiže na odredište. Na prirodnoj granici sa Rumunijom, nedaleko od Velikog Gradišta, tačno na sredini reke usidren je plovni bager „Stig”, neverovatna mašina koja usisavašljunak sa rečnog dna i tovari ga na barže. Dok traje utovar, u donjem salonu je veoma živo. Sova i Milko gledaju tenis na televiziji, a kapetan i ostatak posade žučno raspravljaju o poslu.
–Plovi se po 15 dana u mesecu, po suncu, vetru, kiši – zimi i leti, niko te ništa ne pita. Kod kuće isto, uvek ima nekog posla, neko obrađuje zemlju, neko radi privatno – kaže Velja.
Šta će se kog dana naći na trpezi isključivo zavisi od Acinog raspoloženja i inspiracije. Svejedno da li je to podvarak, đuveč musaka, pržena svinjska džigerica, sveža riba, sarma, pre svega ide supa jer kuvar ne dozvoljava da neki obrok prođe bez nje. Kaže, ako hoćeš zdravo da se hraniš bar jednom dnevno moraš jesti kašikom. Niko mu ne protivreči, svi uživaju u ručku.
U suton, Mile, glavni majstor sa „Stiga”, donosi loše vesti – bager je u kvaru, utovar se obustavlja do daljeg. Sledi nepodnošljiva dokolica, iščekivanje rezervnih delova sa kopna, otkazivanje glavnog kormila prilikom noćnog manevrisanja po gustoj magli, olujna kiša, opet dosada, nervoza, nostalgija, da bi konačno, pet dana od polaska, u zoru, „Topola” zaplovila uzvodno.
Pogledajte kako „ovčice” pasu po Dunavu, kaže kapetan, pokazujući penu talasa. Na pitanje koliko će trajati plovidba, odgovara da sve zavisi od Dunava koji ima svoje zakone i promenljivu ćud. Na sreću, tog dana reka je bila naklonjena lađarima koji su plovili uzvodno. Dok su brodovi koji su krenuli u suprotnom pravcu, zbog zabrane plovidbe, usidreni čekali po rukavcima i zavetrinama da se vetar smiri, „Topola” je polako ali sigurno grabila ka Beogradu. Tačno u ponoć,vođen sigurnom rukom iskusnog kapetana, brod je sa teretom pristao uz dokove Savamale. Motori su utihnuli, zajedno sa vetrom koji je te večeri prestao da duva.
Jovan Vlašković
[objavljeno: 18/05/2008.]
