Izvor: Press, 09.Nov.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko nam čuva decu?
Ko nam čuva decu u školama? Ovo pitanje čuo sam ili pročitao u poslednjih pa recimo godinu dana ko zna koliko hiljada puta. I ja sam ga postavljao u novinama, na televiziji, po raznim okruglim stolovima i tribinama (kao predstavnik lista koji je jedan od predvodnika Koalicije za borbu protiv nasilja u školama), u privatnim razgovorima... Odgovor, međutim, nisam dobio, niti bih sam znao da ga kažem nekome ko bi mene isto pitao
Dakle, pre tri dana je učenik Mašinske škole >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << u Novom Sadu nožem izbo dvojicu četiri godine starijih nasilnika. Istraga će utvrditi sve detalje, ali je svako normalan posle toga morao da postavi pitanje šta će nož u đačkoj torbi i kako je uopšte unet u školu. Naravno, nema tu neke velike mudrosti, s obzirom na to da u Srbiji gotovo niko i nigde ne kontroliše takve stvari. I možda bih to i progutao tako, uz zahvaljivanje bogu što posledice nisu bile još teže, da Press nije na vreme upozorio šta može da se desi upravo u toj školi (pogledajte tekst u kategoriji DRUŠTVO - „Naoružan" šetao kroz škole i niko ga nije zaustavio).
Sada, i to je poslednje što ću napisati o Novom Sadu i Mašinskoj školi, neko bi morao da odgovara. Tu više ne bi smela da pomognu opravdanja poput: nismo znali, nismo mogli, nije bilo para i slična, iz serije opštih poštapalica ljudi koji nikada ni za šta nisu krivi i nikada nisu mogli svoj posao da rade bolje, više, savesnije...
I nije problem Novi Sad. Problem je što mi i dalje, posle tolikih javnih debata, borbe protiv nasilja u školama i silnih zgražavanja kada se ovako nešto desi, nemamo odgovor na ono pitanje s početka teksta: ko nam čuva decu u školama?
Mislim da bi na ovo pitanje pre svega morali da nam odgovore direktori. Jer znam lično neke, poput mog prijatelja, direktora Druge ekonomske škole u Beogradu, koji su uveli takav sistem kontrole i nadzora unutar školskog objekta i u njegovoj okolini, da je zaista teško poverovati da bi tamo mogao da se desi neki teži incident, a kamoli korišćenje noža ili, ne daj bože, pištolja. Od njega sam čuo da nije bilo lako zavesti red, a iz svojih novinarskih početaka zapamtio kako je sredinom devedesetih u toj školi eksplodirala bomba i teško povredila učenika koji ju je doneo, pa su mu amputirane, ako se ne varam, obe šake.
Šta iz svega ovoga možemo da zaključimo? Pre svega, da ograničenja poput nedovoljnog broja školskih policajaca, skupih aparata za detektovanje metala ili malog broja nastavnika sposobnih da iskontrolišu ono što im rade đaci, ne smeju nijednom direktoru, ali ni državi, da služe kao opravdanje da ne učine sve što je do njih.
< Prethodna Svi komentari dana
