Izvor: Vostok.rs, 20.Feb.2020, 22:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ko je častan oficir, ko vešalica za uniformu

Ko je častan oficir, ko vešalica za uniformu

Starešine i građanska lica na službi u JNA, koji su očuvali živote poverenih vojnika i sisteme ratne tehnike i druga materijalna sredstva na početku rata u SFRJ devedesetih i preneli ih u SRJ, postali su vojni beskućnici, ali nisu izbeglice. Rizikujući život, bili su verni datoj svečanoj obavezi, najčešće ne znajući gde su im porodice i kasnije naredbama prekomandovani i postavljeni na dužnosti u garnizonima širom SR Jugoslavije”, kaže za „Politiku” penzionisani general-major Božo Novak. On pravi oštru razliku između dve grupe vojnih lica i postavljenika: „Jedni, starešine i građanska lica na službi u JNA, ostali su na dužnostima u raznim krajevima SFRJ, branili otadžbinu, ljudsku i vojničku čast, ali mnogi od njih se, evo posle tri decenije, i dalje potucaju po Srbiji od nemila do nedraga. Ali starešine i građanska lica koji su na početku rata samovoljno napustili jedinice i brže-bolje krenuli u SR Jugoslaviju nisu izbeglice. Oni su dezerteri i trebalo je da im se sudi po tada važećim zakonima.” On opisuje kako je nastala ova kategorija naših stanovnika i sugrađana, koja je i danas bez svog ognjišta i krova nad glavom. Većina starešina i građanskih lica imala je otkupljene stanove ili stečena prava u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji i delu BiH. Međutim, morali su da ih napuste jer su njihove jedinice predislocirane u tom trenutku u drugu republiku, kasnije u stvari drugu državu, SRJ. Ovde se ne radi o prekomandi unutar jedne države. Svoje obaveze službe su izvršile. Obaveze prema njima su: prioritetno rešenje stambenog pitanja u garnizonima u koje su predislocirani. Komandanti jedinica su dobili akt Personalne uprave u kome se naglašava da će se stambeno pitanje u novim garnizonima rešavati po prioritetu. „Međutim, ta obaveza države, koja je mogla da bude rešena za dve godine, zbog nezakonitog ponašanja lica na službi u Vojsci SRJ i Saveznom ministarstvu odbrane, ostade mrtvo slovo na papiru. Umesto da svi raspoloživi i novoizgrađeni stanovi budu dodeljeni njima, pa tek onda da se rešavaju pitanja ostalih, privremeni smeštaj u kasarnama, zajedničkim prostorijama, hotelima, sportskim centrima postade za neke trajno rešenje. Po pravu i propisima njihove stanove razgrabiše i podeliše, a predislocirane zatvoriše u vojne objekte. U dvokrevetnim, trokrevetnim, četvorokrevetnim stanovima, to jest sobama, rađala su se deca, završavale škole, pa i fakulteti, iz njih ispraćali na večni počinak. To su vojni beskućnici. Ne zaslužuju i ne prihvataju sažaljenje jer nisu prosjaci nego dokazano najmoralniji pripadnici našeg, vojnog poziva. Nisu u SR Jugoslaviju došli bežeći kao pojedinci i spasavajući goli život, nego su u ovu zemlju uveli sisteme ratne tehnike ogromne vrednosti.” General navodi i činjenice u prilog. Tako je 350. raketni puk PVO, čiji je komandant on tada bio u činu pukovnika, posle osam meseci od napuštanja Slovenije („1991. godine smo imali 196 starešina i oko 350 vojnika”), upućen na dve predislokacije: u Mostar, pa u Beograd, s pređenih 850 kilometara marševskim kolonama s komandom, četiri raketna diviziona PVO i raketnotehničkim divizionom sa 123 starešine i 54 vojnika, kompletnom raketnom i drugom tehnikom čija vrednost je preko 100 miliona dolara. U aprilu 1992. ušao je u sastav PVO Beograda. Za te pare koje ova država nije morala da izdvoji za kupovinu raketnih sistema „neva M” moglo se izgraditi 20.000 stanova. Nijedan vojnik za tih osam meseci nije ranjen ni poginuo („Očuvali smo njihove živote i vratili ih kućama”). Polovinu 250. raketne brigade PVO odlikovane Ordenom narodnog heroja u odbrani od NATO agresije činili su raketni divizioni predislociranog, nekadašnjeg 350. raketnog puka PVO. „Doživeli smo: dobro došla, tehniko, ali šta ćete nam vi. Tako postadosmo vojni beskućnici. Sam raketnotehnički divizion je očuvao i uneo u Srbiju 350 raketa, vrednost svake rakete je 80.000 dolara, a s pratećom tehnikom i opremom ukupno 30 miliona dolara. Komandant te jedinice, tada major, a danas pukovnik Dragomir Živanović, i još neke starešine puka, Branko Derentovljević, Branko Ristović, Slavko Sedlak, posle nekog vremena dobili su privremeni nužni smeštaj u Sportsko-rekreativnom centru ’Surčin’ i još su tamo. Neki su prošli i gore." General Novak, koji je devedesetih bio zamenik komandanta Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, nedavno je na godišnjoj skupštini Udruženja vojnih beskućnika u Beogradu upoznao javnost s nedozvoljenom diskriminacijom i kršenjem ljudskih prava s teškim posledicama za najčasnije pripadnike vojnog poziva i njihove porodice. Kaže nam da, prema podacima Udruženja nevoljnika, čiji je predsednik pilot Vlado Đukić, trenutno ima oko 2.500 porodica. Novak zaključuje: „Vojni beskućnici nisu žrtve samo politike. Na vlasti se promeniše mnoge stranke, a odnos prema njima je isti. Žrtve su i nezakonitog, bezobzirnog, nemoralnog, ponašanja njihovih kolega, starešina, pripadnika vojnog poziva u vojsci i MO. Ovde se radi o namernoj diskriminaciji od strane državnih službenika. Ističem: oficir mora da bude častan čovek, da poštuje kodeks časti. Onaj ko je nečastan nema pravo da ga zovu oficirom. On je samo živa vešalica o koju je okačena uniforma.” Gvozden Otašević, Politika

Nastavak na Vostok.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vostok.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vostok.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.