Izvor: Danas, 26.Dec.2014, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klavrnje
Da li ste ikada čuli za klavrnje? Ako niste iz Pazara, onda je mala verovatnoća da jeste.
Pazarke su poznate u okolnim gradovima po tome što mnogo vremena provode „po mahali“, što će reći po bližem ili daljem komšiluku. Za mahalu vam je najzgodniji prvi komšiluk. Još ako su vam kapije i bašte u lozama i voćnjacima, nikad se ne zna ni kad si otišla, ni kad si se vratila, ni da li si uopšte iz kuće izašla. Da se razumemo, mahala i gore navedene klavrnje odnose >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << se uglavnom na ženski rod, i to nekako u vreme kad muški deo familije, iz kojih god hoćete razloga, nije kod kuće.
Dakle, kako su nastale klavrnje?
Morale su da zadovolje više funkcija. Prvo, da se najbrže moguće navlače, jer ako je hanuma preko puta izašla na prozor i viknula da je džezva spremna, to znači da se u najkraćem mogućem roku moraš uvući u prikladnu obuću i stvoriti se tamo. Drugo, morale su biti komotne, i to iz dva razloga: prvi je, da ih mogu koristiti svi članovi porodice, i deca i odrasli, a drugi, da u njih mogu stati sve vrste sobnih patika i papuča. Kad kreneš neplanirano preko puta, ponećeš zasigurno sa sobom i svoja topla stopala i nećeš gubiti vreme izuvajući se već si za mahalu spremna na svaki zvuk trube sa bilo kog komšijskog prozora.
Treće, morale su biti poprilično očuvane da bi mogle biti korišćene u svim godišnjim dobima, i po kiši i po snegu, a i da se baš ne postidiš kad ih složiš ispred komšijskih vrata. Pomalo su bile i znak raspoznavanja, a bogami, i pokazatelj imovnog stanja, iako su, kobajagi, bile izbačene iz svakodnevne upotrebe.
Kad sam se vraćala iz škole, uvek sam po klavrnjama, uredno složenim pred ulaznim vratima, mogla znati ko je iz komšiluka unutra. Svaka kuća je imala svoje klavrnje, različitih boja, veličina, modela, ali su sve imale jednu zajedničku osobinu - morale su biti potpećene.
Kad neko od muških, nogatijih članova porodice reši da kupi nove cipele, a stare nisu dotrajale da se ne mogu koristiti još neko vreme, onda se te cipele jednostavno potpete i počnu svoj novi život kao klavrnje.
Da su Pazarci jedini narod na svetu koji ima takvu vrstu obuće, pretpostavljam, ali znam da jesu narod koji ima veliku potrebu da se druži i da pobegne od usamljenosti, pa je u trenutku kad je komšijska kuća postala još malo, pa kao tvoja sopstvena, valjda, i nastalo to mahalsko pomagalo.
Ova priča o klavrnjama ima svoj kraj u dalekom Istanbulu. Moja tetka Hajrija, odselila se 1964. sa kompletnom muževljevom porodicom u Tursku. Ovde su se prezivali Muhadžer. Onog momenta kad su prešli granicu Turske, dobili su novo prezime, Gürkan. Užasno su teško živeli prvih godina, a bogami i decenija, sve dok deca, vremenom, nisu počela da govore turski kao maternji, završila škole i počela da rade. Najstariji moj brat, Hasib, postao je jedan od bogatijih žitelja Istanbula. A sve vam ovo pričam zato što taj moj brat kupuje najkvalitetnije italijanske cipele koje se mogu naći u Istanbulu i čim ih izvadi iz kutije, potpeti ih i napravi od njih klavrnje. Možda je to deo duše koji je kao dete odneo sa pitomog Balkana i krije ga i čuva na vrelom i, valjda, neumoljivo tuđem Bosforu.
Priča iz knjige „Bajram u Beogradu“ u izdanju IP „Dašić“
Autorka knjige Bajram u Beogradu Hafiza Džanković rođena je u Subotici 1960. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Novom Pazaru. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
