Izvor: Politika, 18.Dec.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kineski bofl i Lejdi Gaga
Dok mladi prodavac s frizurom poput mangi ubeđuje mušteriju da su patike od 800 dinara odlične, on nosi moderan džins koji je ukombinovao s najnovijim modelom dubokih belih „najki” patika, čija je cena petocifrena, a pesme pušta na najsavremenijem tač skrin mobilnom telefonu
Dok se unaokolo širi miris tople supe iz tanjira na stolu ispred oca i sina, majka užurbano prinosi i šerpu punu pirinča i barenog povrća. Pridružuje im se. Ručak počinje. Idealan porodični, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nedeljni obrok, reklo bi se.
Osim što je improvizovani sto zapravo plastični stalak prekriven kariranom krpom. Stolice su iskrivljene kutije. A jelo je podgrevano na uređaju na plin koji se najčešće nosi na izlete. Jedan uključen grejač na kvarcnoj peći brani tročlanu kinesku porodicu od hladnoće. Iz tranzistora okačenog iznad njihovih glava odjekuju vesti. I dok ručaju, na metar od njih nalazi se gomila nabacanih kartonskih paketa i providnih džakova punih jakni, džempera, čarapa, torbi, rančeva, papuča, donjeg veša, patika, dukseva, pantalona, peškira...
A odmah tu, svega dva ili tri metra dalje, prodavac na lošem srpskom jeziku objašnjava mušteriji da nije bitno da li je krzno na kaputu koji pokušava da proda veštačko ili pravo.
„Bitno je da je kvalitetno i da vetar ne može da ga probije”, ubeđuje kupca Kinez srednjih godina.
Kao i proteklih godina i ovih dana je u Kineskom tržnom centru u novobeogradskom Bloku 70 kao u košnici. Najviše se trguje pred novogodišnje praznike. A prodavci su tu u toku celog dana. Tu rade, doručkuju, ručaju, druže se, pa i zadremaju.
I dok porodica nastavlja da uživa u ručku ne obazirući se na znatiželjne poglede, na prljavom i izlepljenom izlogu susedne radnje okačen je natpis „Potreban radnik hitno”.
„Kolika je plata?”, pitamo.
„Ti radi?”, odgovara gazda pitanjem.
„Da.”
„Petnaest hiljada”, kaže.
„Ma, malo je to za ovako težak posao.”
„Nema više, toliko je. Posao loše, pare loše. Oćeš, nećeš”, odgovara „poslodavac”, dok s metalnih kolica istovara ogromne kartonske kutije s veštačkim jelkama, ukrasima, sijalicama, srmama... Kineski bofl najtraženiji je artikal ovih dana.
Reč garancija nepoznanica je u ovoj trgovačkoj četvrti. Prodavci na reč obećavaju da će sijalice za jelku dočekati i narednu Novu godinu. Malo ko im poveruje, ali niska cena je presudna. Na pomen fiskalnog računa samo se mršte. Za novi Zakon o zaštiti potrošača nisu ni čuli. Samo odmahuju rukom na takva pitanja i ne žele da pričaju s novinarima.
A imitacija najpoznatijih marki garderobe ne manjka. „Najki” je ovde „neki”. „Fila” je postala „fifa”. „Caprisa” je, reklo bi se „karpisa”. Tu su čak i torbe s „luj viton” dezenom. Sve je to kvalitetna roba uveravaju prodavci.
„Dobre su ove patike, ne propuštaju vodu, a koštaju samo 800 dinara”, ubeđuje mušteriju mlad prodavac, Kinez, s frizurom i šiškama poput mangi iz kineskih crtanih filmova. Ali, on ne nosi takvu obuću. Niti džempere koje nudi mušterijama za 600 dinara. Moderan džins je ukombinovao s najnovijim modelom dubokih belih „najki” patika, čija je cena petocifrena. Pesme Lejdi Gage pušta na najsavremenijem tač skrin mobilnom telefonu.
Isto je i novijoj zgradi pored starog Kineskog tržnog centra. I tu kipi od mušterija, trgovaca i prodavnica prenatrpanih kineskom robom. Tu, u modernijem ambijentu, klinac Seiki našao je zanimaciju u spuštanju niz pokretne stepenice. Dok roditelji trguju, on jurca od radnje do radnje. Uči zanat.
Ceo ovaj kvart pulsira u ritmu trgovine. Trguje se čim se iz autobusa kroči na stanicu ispred kineskog „šoping mola”. Prodavac za 150 dinara nudi „naočare s dioptrijom”, a iz razgovora s mušterijom reklo bi se da ume, poput oftalmologa, da pruži i savet. To ne naplaćuje. Od ulice do ulaza u tržni centar nanizane su tezge s mobilnim telefonima, piratskim diskovima, kineskim boflom...
I baš tu, među kupcima, prodavcima i jeftinom robom, pristalice jedne političke stranke skupljaju potpise za peticiju. Viču: „Mnogo imamo poslanika i ministara, potpišite da smanjimo administraciju”.
Stefan Despotović
objavljeno: 19/12/2010
