Izvor: Politika, 13.Feb.2011, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kevo, brate, skuvaj mi fuka
Žargon sam po sebi nije problem. Problem, dakle, nije u postojanju ovakvog načina izražavanja, već, pre svega u tome, kada i u kojim prilikama se on upotrebljava
Kritika jezika nije nova stvar. O jeziku se i ranije raspravljalo sa istim žarom kao što se to čini i danas. Naročito mnogo se kudi jezik mladih. „Kevo, brate, skuvaj mi fuka“, obraća se sin majci, a ona nam ovu rečenicu prosleđuje uz kritički komentar.
Da li je u govoru mladih žargon ono što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smeta?
Žargon sam po sebi nije problem. I ranije su mladi, i ne samo oni, u međusobnoj komunikaciji imali svoj način izražavanja. U tome često ima i mnogo duhovitog, kreativnog, slikovitog. O žargonu su napisane knjige (podsećamo na lingvističku studiju Ranka Bugarskog „Žargon“). Na njemu su nastala dopadljiva književna ostvarenja (npr., „Gejak glanca guljarke“ i „Čorba od mozga“ Miroljuba Todorovića), a on je svakako i moćno sredstvo karakterizacije likova u delima nastalim na književnom jeziku (Dragoslava Mihailovića, Slobodana Selenića, Mome Kapora i drugih) – o ovome vrlo obavešteno i sa mnogo simpatija piše Milivoje Pavlović u svojoj najnovijoj knjizi „Avangarda, neoavangarda i signalizam“.
Problem, dakle, nije u postojanju ovakvog načina izražavanja, već, pre svega u tome, kada i u kojim prilikama se on upotrebljava (ne mislimo ovde na komunikaciju u okviru porodice, to je stvar uspostavljenih odnosa između njenih članova). Mislimo na upotrebu žargona u prilikama u kojima bi trebalo govoriti književnim jezikom, kao i na žargonizaciju književnog jezika, pre svega u javnoj komunikaciji, naročito na televiziji.
Mada je moderni život u velikoj meri demokratizovan, a granica između dopuštenog i nedopuštenog pomerene, mora se imati više mere kada je jezik javne reči u pitanju. Žargon ne bi smeo da prodire u književni jezik. Opasnost ne predstavljaju pojedine reči već konstrukcije koje narušavaju jezičku strukturu (ne govorimo ovom prilikom o manirima i stilu, uostalom i u okviru književnog jezika često ima mnogo neprimerenog). Ako faks, profa, bus ili gajba postanu uobičajene, to neće narušiti sistem, ali rečenica „Blejim gajbi“, koja je čest odgovor mladih na pitanje „Šta radiš?“, taj sistem ozbiljno narušava. Tako je i sa iskazom: „Šta si se istripovao, samo TE šalim!“ Dakle, nije problem u tome što se stan naziva gajbom niti što se umesto „provodim vreme u dokolici“ kaže blejim, već što se izostavljanjem predloga u narušava jezički sistem, a u drugom primeru, što se glagol šaliti se (s nekim) pretvara u tranzitivan – šaliti (nekoga).
Ovakvo skraćivanje iskaza posledica je prepiske SMS porukama i užurbanog načina života, ali i našeg odnosa prema jeziku. Dok na prvo ne možemo da utičemo, na ovo drugo svakako možemo. Trebalo bi da se zapitamo otkuda kod mladih shvatanje da ogrešiti se o jezičku normu i nije velika greška. Kod velikog broja njih ne postoji svest o potrebi za dobrim i pravilnim izražavanjem, o važnosti negovanja jezičkog izraza.
Skrenuli bismo, na kraju, pažnju i na nešto što se kroz jezik (ne samo mladih) manifestuje, a što je van preskripcija i norme – to je prostački jezik, grub, primitivan, prepun opsenih reči i psovki. Takav jezik nam ulazi u domove preko TV emisija sumnjivog kvaliteta, na ivici dobrog ukusa.
Nema sumnje da je odnos prema jeziku odraz opšte duhovne klime i stila življenja. Da bismo promenili taj odnos, moramo promeniti neke sisteme vrednosti i, pre svega, odnos prema kulturi i školstvu.
Rada Stijović
objavljeno: 13.02.2011
