Izvor: Politika, 13.Nov.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kazna za etničko čišćenje
U Sheveningenu mi je Srbin pritvorenik pričao o sopstvenim monstruoznim zločinima. – Nisam htela da pružim ruku Naseru Oriću. – Rekla sam Sadako Ogati da sam ja etnički počišćena
Gospođa Plavšić donosi sok od ananasa, ali ne može da okrene poklopac i otvori tetrapak. Objašnjava da su je u šetnji u zatvoru pojurile dve zatvorenice iranskog porekla. „Za mnom su uzvikivale pokliče na arapskom. Pala sam i slomila ruku. Četiri dana sam čekala da me prevezu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u bolnicu. Tamo su me operisali, ali su mi unapred rekli da će ta ruka moći da obavlja samo sedamdeset odsto nekadašnjih funkcija”.
Niste uspeli da ostvarite pravo koje su imale ostale osuđenice posle dve godine izdržane kazne. Da u određenim vremenskim razmacima četiri sata šetate u pratnji stražara po obližnjem gradu, van zatvorskog kruga?
U junu 2005. godine uputila sam taj zahtev upravi Hinsenberga, a oni su ga prosledili na neki viši nivo. Tu je moj zahtev odbijen. To mi je usmeno saopšteno uz obrazloženje da u obližnjem gradiću Erebru ima puno muslimana. Oni bi protestovali ili mogli da izazovu nerede u Švedskoj. Bila sam začuđena, zar se Švedska odriče primene ljudskih prava koje je sama propisala iz straha od protesta muslimana.
Koga ste sretali dok ste bili u pritvorskoj jedinici u Holandiji, da li ste se družili sa tamošnjim osuđenicima ili ste ih izbegavali?
Da pomenem Nasera Orića. Njega sam srela u hodniku. Pružio mi je ruku. Nisam htela da je prihvatim. Ona je krvava do lakata. Sa puštanjem Orića, sa puštanjem Haradinaja, oni su skroz kompas izgubili.
Pomenuli ste da ste sretali i srpske zatvorenike koji su počinili strahovite zločine i koji su vam o tome pričali. Da li biste nam nešto o tome rekli?
Bila sam u kontaktu u Sheveningenu sa pritvorenikom (Biljana Plavšić pomenula nam je ime i prezime dotičnog pritvorenika, ali je odustala od javnog navođenja njegovog imena) koji mi je pričao bez ustezanja kakve su monstruoznosti počinili. Jedan od njih mi je rekao da niko u tom piru ne bi mogao da ga zaustavi. Ni Biljana Plavšić, pa ni Radovan Karadžić.
Bila sam nema kada je ta priča počela. A u sebi sam pomislila da je takvih tri-četiri na terenu Republike Srpske, može se objasniti zašto se sve desilo. Pitala sam ga: „Pa čoveče, ko je iznad tebe bio?”, a on veli: „Iznad mene, niko”.
Mnogo se govorilo da ste se nagodili sa tužilaštvom da u zamenu za lakšu kaznu vi svedočite u drugim ključnim procesima. Pokazali ste mi tajne dokumente tribunala iz kojih se vidi da niste pristali da svojevoljno svedočite ni u jednom od procesa?
U nastojanjima da pristanem na takav neki aranžman, u tužilaštvu mi je rečeno da treba da budem „svesna da moja kazna može biti doživotna”. Ljutito sam onda rekla: „Ja ne postavljam pitanje kazne, a što ga onda vi postavljate? Nikakve veze ova istina koju vam govorim nema veze sa visinom kazne”. Možda sam tako tada mogla da nastupim jer mi je bilo sedamdeset i dve-tri godine. To je kraj života, sve što je dobro i lepo bilo je ranije.
Iz zatvora su vas odveli da svedočite protiv Slobodana Miloševića, kako se desilo da se ipak ne pojavite na tom suđenju?
Karla del Ponte rekla je: „Fantastično, imamo ključnog svedoka, kada je pokojni Ričard Mej, predsednik sudskog veća koje je sudilo Miloševiću, rekao da će to suđenje trajati beskrajno, a dovoljan bi bio „jedan jedini svedok”. Računala je da ću ja, kao čovek koji nije na slobodi, i kao osoba koja je sa Miloševićem bila u sukobu, biti ta ključna ličnost koja će joj pomoći. Osam sati sam ponavljala isto: „Možda moram ući u tu salu, jer nisam slobodna osoba, ali u njoj ću reći istinu. Ja sam tog čoveka za vreme rata videla jednom na Jahorini, kada sam mu posle Vens–Ovenovog plana okrenula leđa i nisam htela da se rukujem sa njim. Ako hoćete takvog svedoka, ja ću to reći u sudnici”. Posle tih osam sati Del Ponteova mi je rekla da sutradan putujem nazad u Hinsenberg. Bez ulaska na Miloševićevo suđenje.
U leto ’92. sreli ste se sa Sadakom Ogata, koja vam je rekla da Srbi vrše etničko čišćenje. Šta ste joj vi odgovorili?
Pa, gospođo Ogata, sad mi je jasno, rekla sam joj, ja sam etnički počišćena i moja familija. Sve smo u Sarajevu imali, ništa nismo mogli sa sobom poneti. Čudo da smo glavu izvukli. To se desilo i 1941. godine, cela moja ogromna familija strpana je na volovska kola i sprovedena u Slavonsku Požegu u koncentracioni logor. Kad se završio rat, vratili su se u prazne kuće. Ali su glave ostale tu.
Kada sam uspela da dešifrujem termin „etničko čišćenje”, bila sam zadovoljna. Ogata se čudila. Rekla sam joj da na Balkanu nema ratova u kojima nema seoba ili etničkog čišćenja. Mene samo interesuje jesu li ljudi živi ili nisu.
U Haškom tužilaštvu ste rekli da postoje različite vrste etničkog čišćenja i da samo neke vrste zaslužuju kriminalno gonjenje?
Postoji bežanje iz straha – bombe, granate, zbegovi. Ima i etničkog čišćenja – svaka lasta svome jatu leti. Ja sam sigurnija bila na teritoriji Republike Srpske nego u Sarajevu. Tamo ne bih bila etnički počišćena, mene i moju staru majku bi ubili. Ima „planskog etničkog čišćenja”, i „biznis čišćenja”. Ova dva poslednja, to je kriminal. Ako je u pitanju „biznis čišćenje” ono nije relevantno za Haški sud. Muslimani i Srbi pucali su jedni u druge, ali kad to stane, čuje se motorola: „Hoćemo li mi nešto poslovati”. To sam čula svojim ušima.
Ja sam pitala Tužilaštvo u Hagu, recite mi kada sam ja učestvovala u planskom istrebljenju naroda. Ali oni su mi ostavili tu tačku, jer me je Ogata o tome obavestila. A oni ne znaju šta znače ratovi na Balkanu, oni dolaze iz sređenih zemalja gde nije bilo ovakvih ratova. Pokušala sam da im rastumačim roman „Seobe”, ne bih li im utuvila u glavu da nije sve onako kao na finom zapadu.
Zorana Šuvaković
(Sutra: U bundi sam otišla u zatvor)
[objavljeno: 15/11/2009]
.jpg)
