Izvor: Danas, 19.Jan.2015, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kartica samoobmane
A što vi nemate još neku bankovnu karticu - pita me nervozno službenica jedne banke. Odgovaram joj da ne želim kartice, jer ih već dovoljno imam. Ništa više nije progovorila, samo mi je nakon toga isplatila platu koju sam došao da podignem.
Nemam kredit za stan (nemam stan, a porodično nasleđe mi je država, preciznije policija, otela služeći se raznoraznim mahinacijama i marifetlucima, ignorišući zakone, a sud sve to na kraju potvrdio), nemam kredit za kola, nemam >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << čekove, koristim samo keš, gotov novac. Malo neobično u današnje vreme, ali stvarno mi ne treba ta vrsta savremenog ropstva.
I ove mobilne telefone koje imam najradije bih bacio da ne moram zbog posla da ih nosim. Izračunali su koliko puta dnevno pogledamo na mobilni telefon. Verovali ili ne, ali pogledamo svakih šest i po minuta u proseku. Tako bar tvrdi istraživanje finske Nokije. Dakle, tokom 16 sati koliko smo budni pogledamo u telefon i do 150 puta. Samo u Srbiji ima više od 10 miliona mobilnih telefona i isto toliko pretplatnika. Koliko je to izgubljenog vremena...
Kako možeš da živiš bez kartica, često me pitaju prijatelji. Jednostavno, trošim koliko imam. Nema tu neke naročite mudrosti. Uostalom, obezličavanjem, pretvaranjem novca u karticu, postavljanjem novca u virtuelni svet, prestajete da kontrolišete trošenje i gubite osećaj i svest o stvarnoj vrednosti novca. Dakle, novac treba poštovati, ma koliko to dosadno i udžbenički zvučalo. Skoro sam čuo pitanje jedne starije gospođe u pošti koja je došla da proveri stanje na računu. Kazala je - recite mi kakvo je stanje, trošila sam bez kontrole?!
Sa svih strana samo nas bombarduju pozivi da uzmemo viza karticu, pa maestro karticu, pa premijum, dajners, master, dina, zlatna, platinasta, ova, ona... više i ne znam kako se sve zovu. U odličnoj knjizi "Tiranija izbora", Renata Salecl analizira baš to što se danas od nas stalno traži, da "čitav svoj život posmatramo kao jednu veliku mešavinu odluka i izbora". Dobro, moj izbor je da neću više od jedne kartice. Jedne sa koje mogu da podignem platu. I ne treba mi više. Međutim, opravdano je i to što službenica banke negoduje. Pa oni uzimaju mesečnu proviziju za nešto što se zove održavanje računa. A šta to podrazumeva? Pa ništa. Samo da vas ne izbrišu iz baze podataka. Ništa više. Nema tu nekog napora ili neke više matematike. Moja prababa Milunka je to još davno lepo formulisala - Uzimaju pare nizašta!
I opet sjajna slovenačka sociološkinja Renata Salecl ima odgovor. Opisujući oklevanje bogatih i opreznijih potrošača dok pružaju karticu kasirki, ona konstatuje da se potrošač koji okleva zapravo "bori sa spoznajom" da će jednog dana, pa makar i za šest meseci, taj dug morati da plati. Čitava savremena civilizacija je bazirana na principu - kupi sad, plati kasnije. I dok su potrošači kombinovali platne kartice da bi odložili plaćanje duga, opet profesorka piše da su velike finansijske institucije plasirale i "promovisale maštariju o tome kako nikad neće doći trenutak naplate". Za to vreme se razvila kultura vraćanja kamate na dugove, a potrošači su uleteli u neraskidiv kovitlac samoobmane da iz iz istog kola mogu da izađu.
Sve zapravo podseća na parolu, reklamu iz romana Iljfa i Petrova "Zlatno tele", kada Ostap Bender poziva na vožnju taksijem na kojem piše - Hej, hajde da se provozamo! I vozimo se... Prema vrlo izvesnom sunovratu.
