Izvor: Politika, 05.Jun.2011, 23:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kandahar u Banji Koviljači

Meštani poznate banje na obali Drine potpisuju peticiju zbog stotina lažnih azilanata iz Avganistana, Iraka, Somalije...

Banja Koviljača – Svako ko se ovih dana zatekao u čuvenom lečilištu Banji Koviljači, koju su još pre rata Karađorđevići podigli kao svoj ekskluzivni letnjikovac – morao se zapitati da se nije kojim slučajem, umesto u Podrinju, obreo u predgrađu nekog avganistanskog, iračkog ili pakistanskog grada. I tek bujno zelenilo, pažljivo pokošeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << travnjaci i vile građene za jugoslovenskog monarha ukazaće putniku ili turisti da je ipak u Srbiji. Mada će sigurno biti zbunjen stotinama Azijata koji u manjim grupama lutaju ulicama Banje Koviljače, uživaju u toplom junskom suncu, glasno razmenjujući zvučne replike na samo njima znanim jezicima...

Meštani Banje su uznemireni i ovih dana njih oko 700 potpisalo je peticiju kojom traže da se reši problem lažnih azilanata koji, u želji da se dokopaju Evrope, u sve većem broju dolaze u Banju jer se ovde nalazi jedini centar za azil u Srbiji. Većina ih je iz Avganistana i u proputovanju kroz Srbiju. Banja Koviljača im je neizbežna destinacija da se odmore, osnaže, prime novac od rođaka iz inostranstva i – zauvek nestanu u lavirintima međunarodnog krijumčarenja ljudi.

Prolazeći kroz Banju, već u prva tri minuta videli smo u glavnoj ulici bar stotinu ljudi za koje bi se reklo da su došli odnekud iz azijskih stepa. Mršavi, izlizanih đonova od višemesečnog pešačenja, ipak nisu odavali utisak ljudi koji su skloni nasilju. Možda je činjenica da se isključivo kreću u grupama, kao i kulturološka barijera, navela meštane da u svojoj peticiji ocene da njihovo „ponašanje na ivici ekscesa stvara strah, naročito kod mlađih ženskih osoba”. Da situacija postaje ozbiljna, svedoče i predlozi pojedinaca da se azilanti ograde žicom i da im se ograniči kretanje.

S druge strane, predsednik MZ „Banja Koviljača“ Miroslav Vukosavljević upozorava da se problemi mogu rešiti i da je najvažnije da azilanti obrate pažnju na „kulturu kretanja po Banji“.

– Da ne leže po travnjacima, na primer. Lično podržavam ideju da se gradi još jedan aneks za njihov smeštaj, a sad je na višim instancama da odluče. Jer, azilanti će svejedno dolaziti ovde, zidali mi novi aneks ili ne. Imam puno poverenje u Komesarijat i nadam se da ćemo uz pomoć Vlade Srbije naći rešenje prihvatljivo za građane Banje Koviljače, uz poštovanje međunarodnih obaveza Srbije.

Problem je, zapravo, što mesta za prihvat novih azilanata odavno više nema. A oni pristižu i pristižu. Spavaju po klupama u parku, a oni srećniji u iznajmljenim sobama, gde smeštaj košta 10 evra za noć. Nije tajna da nekoliko prodavnica u Banji preživljava isključivo zahvaljujući mušterijama azilantima. Niko se ne usuđuje da kaže koliko ih tačno luta ulicama, ali je sigurno da je reč o stotinama ljudi.

U hladovini duda pored taksi-stanice zatičemo Hamida, Hana, Mamona, Mahdija, Nasifa, Zaheda i Tareka – svi iz južnog Avganistana, odakle su pešačili tri meseca do Banje Koviljače. Otvoreno kažu da im je cilj da se dokopaju Austrije ili Francuske. Kažu da nemaju nijedan dokument, da su gladni i umorni. Nasif pokazuje preostalih 50 dinara, objašnjavajući da su iz domovine krenuli svaki sa po 4.000 do 5.000 dolara, ali su sve potrošili.

Robert Lesmajster, upravnik Centra za azil u Banji Koviljači, trenutno jedinog takve vrste u Srbiji, već četiri godine organizuje prihvat i smeštaj azilanata u Srbiji. Centar je do kraja 2008. bio pod upravom UNHCR-a, kada prelazi u nadležnost Vlade Srbije, odnosno potpredsednika Jovana Krkobabića, posle donošenja Zakona o azilu u skladu sa evropskim zahtevima. Lesmajster, koji je inače rođen u Banji Koviljači, objašnjava da je trenutno smešteno 85 ljudi, što je nešto više od projektovanog maksimalnog broja.

– Ne možemo da primimo više da ne bismo preforsirali infrastrukturu objekta, struju, kanalizaciju... Neki od njih unose svoja grejna tela, imaju naviku da prave amam u svojim sobama, podižu temperaturu u sobama do 30 stepeni. Ovde imaju obezbeđenu ishranu, zdravstvenu zaštitu, ponešto od najosnovnije odeće i obuće, pribor i osnovna sredstva za ličnu higijenu, sredstva za pranje veša i održavanje higijene u sobama i kupatilima – kaže Lesmajster.

Azilanti se u Centru u proseku zadržavaju dva-tri meseca. Trenutno, čak 45 njih su došli iz Avganistana, 13 iz Somalije, 12 iz Iraka, po dva su iz Irana i Tunisa, po jedan iz Palestine, Hrvatske, Pakistana, Alžira, Uzbekistana, Ukrajine. Od kraja 2008. do danas, samo kroz Centar je prošlo više od hiljadu ljudi, ne računajući armiju onih koji ne mogu da dobiju smeštaj u Centru.

Centar je otvorenog tipa, nema straže, nema žice, dodaje upravnik. Zato azilanti lako beže iz Centra, posle nekoliko nedelja ili meseci, kada dobiju novac preko „Vestern juniona” od svojih prijatelja i rođaka, kojim plaćaju ilegalni prelazak granice.

– Osnova svega je da su svi oni lažni azilanti! Azil je čarobna reč kojom kupuju vreme i izbegavaju zatvorske kazne kada ih uhvate u ilegalnom prelasku granice. Tada ih prebacuju ovamo, gde mogu da se najedu, napiju, medicinski zaleče, okupaju i dobiju legitimaciju lica koje traži azil. A sa tom legitimacijom mogu da odu u banku i podignu pare preko „Vestern juniona”. Jer, svaki prelaz granice ilegalnim kanalima košta od 3.000 do 5.000 dolara i ne mogu da krenu dalje dok im ne stigne uplata – napominje upravnik.

Među azilantima ima i problematičnih slučajeva, dešavale su se i tuče među pripadnicima različitih etničkih zajednica. Po rivalitetu se ističu Iračani i Iranci, i Somalijci i Avganistanci. Nekoliko puta je dolazilo do fizičkih obračuna, uglavnom pod dejstvom alkohola, ali se završavalo lakšim telesnim povredama. Kako kažu meštani, među azilantima su primećeni i uživaoci opojnih droga, pa ima posla i za lokalne dilere, što svakako otežava situaciju.

Međutim, upravnik Lesmajster tvrdi da, prema njegovim nezvaničnim podacima, azilanti prave mnogo manje incidenata nego što drugi prave prema njima.

– Oni su, u ne baš zanemarljivom broju slučajeva, žrtve razbojništva, prepadanja na ulici, oduzimanja ličnih predmeta i novca. Pročulo se među lokalnim delikventima da oni podižu keš preko „Vestern juniona” u banci i pošti, primaju i po 2.000 evra u jednoj turi. Napadači idu i u grupama po osam, sa onim čuvenim navijačkim kapuljačama, kao inkvizicija, i napadaju azilante. Verovatno ima više od dvadesetak registrovanih slučajeva takvih napada, a svega par puta su oni fizički napali nekoga – upozorava Lesmajster.

Predsednik Mesne zajednice „Banja Koviljača“ Miroslav Vukosavljević pokušava da iznađe rešenje i zaštiti interese – kako države, tako i građana Banje.

– Apelujem na građane da malo šire posmatraju problem i da shvate da nije sve crno-belo. Trebalo bi da, uz izvesnu dozu tolerancije, ovo rešimo na najbolji mogući način i da time ne ugrozimo imidž Banje Koviljače kao turističkog mesta nadaleko poznatog po gostoprimstvu i toleranciji.

-----------------------------------------------------------------------------

Somalijac Musa: Ostajem ovde

Azilant s najdužim stažom, Musa (46) iz Somalije, ne želi da se slika za novine. „Ne volim slike. Ovde sam tri i po godine, među prvima sam koji se doselio ovamo. Ukupno sam 27 godina u Srbiji, gde sam i studirao, već sam se prilagodio. Želja mi je da ostanem ovde i da se zaposlim kao agronom. Dobio sam prošle godine subsidijarnu zaštitu Srbije, u procesu sam sticanja statusa izbeglice. Meni se sviđa Srbija, nije mi važno da li ću živeti u velikom gradu ili malom mestu. Za razliku od drugih koji ovamo dolaze, ja sam odavno video sveta i rekao: dosta je bilo. Ostajem ovde”, izričit je Musa.

Bojan Bilbija

objavljeno: 06.06.2011.

Nastavak na Politika...