Izvor: Blic, 30.Nov.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kancer nije kuga
Ponekad se osećam kao da sam obeležen zato što sam bolestan od raka. I što sam ćelav, bled i mršav od terapija. Slučajni prolaznici ili ljudi koje poznajem obaraju pogled kada me sretnu. Ima i onih koji upadljivo, podrugljivo ili sažaljivo gledaju i postavljaju razna pitanja. Uglavnom tim pitanjima i načinom na koji ih postavljaju povređuju... Neko me se i plaši i beži kao da je rak kuga... Kao da niko neće da zna da i mi postojimo i da nismo krivi zato što smo bolesni, priča sedamnaestogodišnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << N. N., koji je oboleo od raka.
Maligne bolesti kod dece i adolescenata imaju malu učestalost, oko jedan do dva odsto svih malignih bolesti. Međutim, s obzirom na osetljivost dečje i adolescentne populacije i na prirodu i težinu bolesti, ova oboljenja predstavljaju i ozbiljan psihološki i socijalni problem.
Druga polovina 20. veka obeležena je značajnim progresom u pedijatrijskoj onkologiji jer se poslednjih godina za decu i adolescente registruju stope preživljavanja veće od 70 odsto. Deca i adolescenti koji prolaze kroz dugotrajno onkološko lečenje (bez obzira od koje vrste malignih bolesti se leče) suočavaju se sa sličnim psihološkim problemima.
-Dijagnoza maligne bolesti kod deteta ili adolescenta i početak i trajanje onkološkog lečenja nesumnjivo predstavljaju najstresnije životne situacije. Teško je razgraničiti gde počinje i kada prestaje početni šok, kada počinje stres i kako i kada stres prelazi u životnu krizu. Veliki broj faktora utiče na to kako će porodica, pre svega roditelji i obolelo dete, prevladati stresne i krizne situacije koje su u vezi sa bolešću i lečenjem - objašnjava Tamara Klikovac, direktor projekta Linije za psihološku podršku osobama koje boluju od malignih oboljenja i članovima njihovih porodica.
Ona kaže da mlađa deca uzrasta od tri godine do šest godina najveće probleme imaju u vezi sa stranim i zastrašujućim bolničkim okruženjem u kojem nepoznati ljudi u belim mantilima sprovode bolne i neprijatne intervencije. Veliki problem u ovom uzrastu jeste i odvajanje od jednog od roditelja. Takođe, narušena im je i svakodnevna rutina koja se odnosi na ishranu, spavanje, igru u poznatom i neopretećenom okruženju i, svakako, imaju veliki strah od bolnih medicinskih intervencija.
- Kod dece u ovom uzrastu u bolničkim uslovima često se mogu videti regresivna ponašanja. To znači da dete naviknuto na čistoću ponovo počinje da traži pelene, deca naviknuta na samostalnu ishranu traže cuclu, dobijaju tikove - sisanje palca, uvrtanje kose - ističe Klikovac.
I deca uzrasta od sedam do 11 godina imaju velike probleme u vezi sa novim i nepoznatim bolničkim okruženjem i imaju strahove od neprijatnih medicinskih intervencija.
- U ovom uzrastu često se reaktiviraju separacioni problemi. Brinu i zbog izostajanja iz škole i gubitka kontakta s vršnjacima, a pate i zbog promene telesnog izgleda (upadljivost zbog gubitka kose) i teško se snalaze u novoj socijalnoj sredini - kaže Tamara Klikovac.
Negativne emocije kod tinejdžera
Tinejdžeri i adolescenti (uzrasta od 12 do 18 godina) suočavaju se s problemima koji su u vezi sa samopoštovanjem i samopouzdanjem, zatim sa doživljavanjem i prihvatanjem svog izmenjenog telesnog izgleda. Prisutni su različiti strahovi, raspoloženje je promenljivo, česte su negativne emocije zbog osećanja uskraćenosti, kao na primer „moji vršnjaci idu u školu i provode se, a ja, gde sam ja, danima u bolnici".
- Adolescenti, što zbog kompleksnog razvojnog perioda u kojem se nalaze, te zbog bolesti, zahtevnog onkološkog lečenja koje podrazumeva mnogo ograničenja, pokazuju česte promene raspoloženja, skloni su ispoljavanju negativnih emocija, i to uglavnom prema roditeljima i unutar porodice. Nije retkost da adolescenti pokazuju i anksiozne i depresivne simptome i da su demoralisani u vezi s ishodom lečenja - ističe Tamara Klikovac.
