Izvor: Politika, 19.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kamenorezac preživeo pet streljanja
Stanojko Đorđević, iz Manojla, sa Ivanom Meštrovićem gradio spomenik Neznanom junaku na Avali, bugarski fašisti streljali ga triput, a Nemci dva puta zajedno sa ocem, ali metak ga nije hteo...
Manojle kod Mominog Kamena – Kada je, sa svega 15 godina, kao vodonoša u majdanu (kamenolomu) Momin Kamen, izbegao pad ogromne zaostale stene od miniranja, Stanojku Đorđeviću (87) iz Manojla kod Vladičinog Hana su mineri, kamenoresci i kovači prognozirali dug život. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mnogo puta je od te 1934, kada je počeo da radi u kamenolomu, ovaj hrabri i humani čovek bio na ivici života i smrti. A sećanja na sve to, kako kaže, još nisu izbledela.
– Nezgodnih situacija je bilo mnogo. U početku kao vodonoša sam „bolje prolazio", ali kada sam počeo kao dostavljač minerima i majstorima na platou da donosim špiceve i drugi alat koji je klepan u kovačnici, često se odgađalo da mina „zadocni". Pa kad pukne, kamene stene lete, a i ljudi sa njima – priseća se Stanojko u razgovoru za „Politiku". Pa zatim nastavlja:
– Jednog dana u Momin Kamen došli su neki lepo obučeni ljudi iz Beograda. Čuli da u našem majdanu rade vrhunski srpski majstori kamenoresci. Kako nam je predradnik u gluvo doba noći rekao, kad je banuo u našu kuću, ova gospoda iz Beograda hoće da nas odvedu na Avalu da uradimo „posao života". Moj otac Milosav ga je samo posmatrao, a zatim klimnuo glavom u znak pristanka. Uostalom, kako su sutradan kazali ovi ljudi iz Beograda, na takvom objektu nisu mogli da rade bilo kakvi majstori, jer je izgradnja monumentalnog spomenika bila pod jakim nadzorom države i vojske.
Kada je golobradi dečačić Stanojko Đorđević iz Manojla kod Vladičinog Hana, pre 70 godina, na železničkoj stanici Momin Kamen prvi put ušao u voz i krenuo u Beograd, o prestonici je čuo samo od učitelja i iz priče pečalbara iz njegovog kraja. A za Ivana Meštrovića i planinu Avalu, na kojoj će 1938.sa čuvenim kamenorescima iz njegovog kraja raditi, nije nikad čuo. Radilo se po Meštrovićevom projektu, a za mlađanog Stanojka vezana je dogodovština koju je pričao poznati majstor Veličko.
„Uhvati se za rabotu”
Stanojku je smetalo što se jedan čovek stalno muva i gleda, a „ništa ne pomaže", pa mu je, neznajući da je to Ivan Meštrović, u jednom trenutku dobacio: „Mogo bi i ti da se saviješ i vrcneš (okreneš) i majstorima bar daš vodu, a nesa ruke na dupe samo da smetaš. Uvati se malka i ti za rabotu". Meštrović se samo nasmešio i otišao. Posle se poznati vajar kod nadzornika,Mađara Nirita, uvek raspitivao za Stanojka istalno bio u njegovom prisustvu kako bi slušao njegove komentare i dobacivanja majstorima.
– Lepo je bilo u Beogradu, pod Avalom. Bili smo smešteni u barakama, bila je dobra hrana, a ujutru nas budila truba. Sekli smo ploče „kvadro” od „gabro kamena" iz Jablanice na Neretvi. Kada su radnici završili gradnju, prvi su položili venac Neznanom junaku. Bile su i mnoge ličnosti pa i moj otac. Imam i sliku. Ja nisam ostao do kraja, jer su me poslali kući, a otac je ostao da radi – priča Stanojko.
Od ovog posla kamenoresci iz Mominog Kamena su dobro zaradili. A onda došao rat i velika nevolja. Krivudava Južna Morava je odredila da njegovo selo pripadne kvislinškoj Bugarskoj. Više puta je zarobljavan, dva puta bio „u ropstvo" u Bugarskoj. A čak pet puta streljan! Smrt ga nije htela, kao mnogo puta, dok skida šajkaču i češe se po glavi, onako, odvažno kaže: „Metak neće u mene".
– Tog 17.februara 1943. došli su bugarski fašisti i počeli da skupljaju sve muško po selu. Tražili su, kako su govorili, „šumkadžije" (partizane) i oružje. Poveli su nas prema jednoj padini.Počeli su da pucaju iz mitraljeza. Ja sam pao, a preko mene komšija, mrtav. Oca isto nije pogodio metak. Sledeći put su nas ponovo sakupili. Ponovo onaj Bugarin sa velikim veđama (obrvama) i brkovima. Traže oružje i partizane. Isteruju stoku, pale šta im se naumi. Ja sam stajao uz oca. Tukli su i udarali sve, tražeći da kažemo ko ima oružje, a onda zapucali. Poubijali su sve. Moj otac je bio mrtav,a ja ostao živ, metak me nije hteo jer sam pao niz padinu u žbun. Ponovo su dolazili, i izvodili na streljanje, pucali, a ja ponovo ostao živ. Posle sam otišao sa sestrama, majkom i drugim meštanima na mesto gde su bugarski fašisti streljali naše rođake i komšije, pa smo ih tu u blizini sahranili – priseća se Stanojko.
I oficir i činovnik
– Još dva puta sam gledao smrti uoči kad su došli Nemci i odvozili kamen iz Mominog Kamena. Neko im je dojavio da se priprema diverzija, pa su nasumice sakupili nas desetak, i poveli na streljanje. Čula se pištaljka i usledilo je upozorenje minera, a zatim su odjeknule mine u kamenolomu i kamen počeo da leti na sve strane. Vojnici koji sunameravalida nas streljaju razbežaše se, jednog je ubio kamen, a jednog teško povredio. Taj je kasnije umro. Mi svi u zaklon, a mene prepoznao glavni predradnik, pa mi viče da idem i raščišćavam teren. Nemački podoficir gleda i ne buni se. Drugi put se desilo kad je prolazio neki važan voz. Pokupe nas i strpaju u vagone, a onda nas istovariše negde prema Grdelici i počeše da pucaju. Ja se stropoštah niz padinu u kupinjak, a oni uđoše u vagone i nastaviše dalje – priča Stanojko, majstor klesar, kamenorezac, oficir JNA, opštinski činovnik, radnik u Stacionaru za reumatizam, koji sada kao penzioner živi sa suprugom Stojadinkom u porodičnoj kući uz Južnu Moravu.
Kamenorezaca u Mominom Kamenu doskora nije bilo jer kamenolom nije radio. Sada je privatizovan, doterana je najsavremenija mehanizacija. Ponovo stasaju mladi mineri i kamenoresci u Manojlu, Tegovištu, Mrtvici, Koznici, Džepu i drugim okolnim selima.
O nekadašnjoj slavi Mominog Kamena od čijeg kamena su građeni spomenik na Avali, Savezna skupština, glavna pošta u Beogradu, palata UN, banke u Švajcarskoj i drugi objekti širom Evrope i sveta svedoči stari majstor kamenorezac Stanojko Đorđević, koji je pet puta gledao smrti u oči.
Aleksandar Davinić
[objavljeno: 20/06/2008]
