Izvor: Danas, 17.Nov.2014, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kalvarija javnih finansija na lokalu
Preopterećeni temama vezanim za tešku situaciju u našim centralnim javnim finansijama, već duže vreme javnost potpuno apstrahuje ništa manje sistemske probleme u vezi sličnih teškoća i na lokalnom nivou, odnosno u opštinama i gradovima diljem republike.
Konsolidaciju centralnog budžeta možemo razumeti samo u kontekstu sa mikro-budžetima, jer sistemsko zanemarivanje konsolidacije javnih finansija na centralnom i nižem nivou vlasti, praktično zadnjih deset godina, pa >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << možemo reći i duže - od kada su se budžeti morali puniti iz realnih sredstava, za razliku od kraja prošlog veka, kada su „zatvarani“ iz inflatornih izvora - dovelo je do toga da je slika stanja lokalnih javnih finansija u Srbiji poražavajuća i besperspektivna.
Onda i ne čudi da se ne ispunjavaju ustavne (država Srbija) i statutarne (opštine i gradovi) obaveze, a sve to nauštrb građana, koji u krajnjem slučaju javne dažbine plaćaju motivisani principom uzajamnosti - ispunjenjem državnih obaveza prema njima, a to na lokalu moraju biti ipak kapitalni izdaci (putevi, ulice, komunalni objekti i ostala infrastruktura). Nemoćni da bilo šta učine kod nespornog dugotrajnog preusmeravanja budžetskih sredstava u klasičnu potrošnju - plate zaposlenih u lokalnoj administraciji, pre svega, ali i u direktnim budžetskim korisnicima (ustanove kulture, predškolskog staranja...), te javnim (komunalnim) preduzećima, građani gube u tom duelu sa javnom vlašću, permanentno osiromašujući.
U 145 lokalnih samouprava po najnovijim podacima zaposleno je najmanje 163.000 ljudi, od čega u javnim preduzećima skoro polovina (78.000), a ostatak skoro podjednako u dva navedena sektora podmirena (in)direktno potpuno iz lokalnih budžeta. Krajem 2009. godine zamajavalo se sa maksimaliziranjem broja zaposlenih u centralnoj i lokalnoj javnoj vlasti (bez javnih preduzeća), donošenjem sistemskih zakona, pričom da će resorno ministarstvo finansija obavezno da disciplinuje sve one koji ne realizuju, ili docnije prekrše propise, smanjenjem transfera (koje se u međuvremenu niti makar u jednom najdrastičnijem slučaju nije desilo!?). Na primerima Prokuplja ili Ćićevca, faktički nerazvijenih lokalnih zajednica, koje su prekoračile broj realno potrebnih zaposlenih lokalnih službenika (četiri na hiljadu stanovnika), i do tri puta, pokazalo se da je svrha ovog poduhvata bilo ispunjenje formalnog zahteva MMF-a iz tog perioda, a ne stvarna volja da se ova oblast kompleksno uredi.
Posebne teškoće u suficitu zaposlenih predstavlja nedostatak stručnih i kompetentnih činovnika, profesionalno odgovornih i nepristrasnih, kako ih definiše čl. 5 Zakona o državnim službenicama, pošto su oni angažovani najvećma zbog nepotizma i partijašenja. Osetljivost ovog načina odabira zaposlenih da rade u opštem interesu najviše će se osetiti u javnim (komunalnim) preduzećima, koji su vođeni partijskim dirigovanjem, bez zahteva za profesionalizacijom menadžmenta, tako da niko nije mario za ispunjavanje obaveza iz osnivačkih akata lokalnih skupština do kojih ih je morala dovesti produktivnost, a ne dnevna partijska rutiniranost i uigranost po principu „daj nam danas“ (tj. subvencioniši, direktno novčanim dotacijama iz budžeta, ili indirektno davanjem garancija, ili opraštanjem potraživanja koja su ranije nastala). Pogotovo ako se zna da su cene komunalnih usluga zadnjih sedam-osam godina rasle brže od ostalih prosečnih cena, tj. inflacije.
Koliko su se predstavnici demokratskih vlasti (ruko)vodili voluntarizmom i dnevnim (partijskim) interesima prilikom određivanja koncepta za održivost svih javnih finansija, nema boljeg primera od donošenja Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, u junu 2011. godine i pored protivljenja MMF-a i tadašnje opozicije (sa implementacijom krenuo u zadnjem kvartalu te godine), kada su predstavnici Dinkićevog URS-a, partije koja je regionalnu (pre)orijentaciju realizovala inicijativom, koju je bespogovorno prihvatio Tadićev DS, te su se transferi lokalnih samouprava redefinisali (manjim opštinama znatno povećali, a većim komunama ili gradovima znatno smanjili). Dupliranje prihoda iz poreza na fond zarada lokalnim budžetima nauštrb centralnog budžeta (godišnje četrdesetak milijardi dinara) posebno će uzdrmati centralni budžet enormnim deficitom. Ovakav budžetski „rasplet“ iz 2011. destimulisao je ubiranje drugih (izvornih) prihoda lokalnih samouprava, a još više političku akciju na stvaranje pozitivnog ambijenta: privlačenje investicija putem privatno-javnog partnerstva; ubrzanje procedura za izdavanje dozvola i odobrenja i dr. Ovo pogotovo što se polaganje računa nalogodavca za izvršenje budžeta kod nas uvek graničilo sa veštinom opsenarstva.
S druge strane, veće lokalne samouprave, a pre svega gradovi, u prethodnom periodu nesprem(a)ni za novu sistemsku (pre)raspodelu centralnih prihoda (na primer: grad Beograd 2011. godine, čak 37 odsto svojih prihoda „darivao“ je javnim komunalnim preduzećima) u međuvremenu su zapali u skoro neizdrživu situaciju, pa su pred praktičnim bankrotom. Ali, do ovog epiloga dovelo ih je i nesnalaženje u novonastalim uslovima, a pre svega nepreduzimanje preventivnih reformskih zahvata radi eliminisanja devijacija (partijsko zapošljavanje; nedomaćinsko gazdovanje; nerealno povećava zarada, koja je na primer u zbirnom javnom sektoru u Beogradu u oktobru prošle godine u bruto iznosu iznosila - prosečno 78.909 RSD; te loše budžetiranje precenjivanjem prihoda). Ne može stoga da čudi primer grada Kragujevca, koji posle svega u javnom sektoru ima 4.500 zaposlenih, a da su prosečno njihove plate skoro 100 evra više od privatnog sektora („FIAT automobili“), te da će grad umesto planiranih osam, jedva prihodovati tri i po milijarde tokom ove godine. Ili, samoreklamerstvo Palme Markovića u Jagodini za vreme njegovog gradonačelnikovanja koje se završilo 2012. godine (i pored čestih intervencija Vlade RS u budžetu Jagodine) proizvelo je nečuveni gubitak njegovog JKP „Standard“ na kraju te godine od 3, 2 miliona evra.
Jasno - voda je došla do grla, ili poda svejedno, i gde nije bilo poplava, i u javnim budžetima lokalnih zajednica. Vremena za odlaganje konsolidacije i lokalnih budžeta više nema. Politički trošak za ove reforme, takođe jasno je - moraće nužno da plati politička organizacija koja je izuzetan izborni rejting izborila bez političke izuzetnosti, na valovima propusta prethodnih nosilaca vlasti. Ministarka Kori Udovički nagovestila je verbalno dosta toga na početku svoga mandata, ali posle više od stotinu dana njenog angažmana ništa iole spektakularno, operativno u tom smeru ne zapazismo.
Autor je advokat i bivši predsednik opštine Blace
