Izvor: Danas, 13.Avg.2014, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kalašnjikov sa crkvenim žigom
Svetolazarevski pravoslavni kamp za decu i omladinu, kao i ustoličenje novog episkopa žičkog, obeležili su kraj jula i početak avgusta, iznova afirmišući trećemilenijumsko uputstvo po kome velika ljubav i velika dostignuća uključuju i veliki rizik.
Očigledno, crkva više nije onakva, već ovakva. Iz raznoraznih uglova, a naročito iz opozicionih (p)ogleda. To tvrdi episkop Utešiteljevski Akakije, najvatreniji zilot u Srbiji, koji čini se igra na kartu tradicionalne >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << podele među vernicima, sveštenstvom i monaštvom. Ne samo zbog načina služenja liturgije nego i usled oprečnih stavova o ekumenizmu, odnosno jezuitskom i aktuelnom kadrovanju pri SPC. O večito osetljivim temama, čak i među onima koji popove u letnjim mantijama obožavaju, poput dvadesetak novosadske dečurlije, zavedene od bivšeg člana grupe "Skinheds" Nemanje Stankovića, koji je odlukom da se zamonaši u Kovilju konačno promenio svoj život, a sad isto radi i komšijskoj deci.
Navodno, u službi vere. Protiv izdaje pravoslavlja i otpadništva, jedini pravi pravoslavci - starokalendarci, neskriveno osećaju naklonost i empatiju samo za raskolničku pravoslavnu bratiju. Uz podršku ruskokolonaša i grčke skute, svetogorskog manastira Esfigmena, čiju najvišu kulu krasi velika crna zastava sa mrtvačkom glavom i natpisom "Pravoslavlje ili smrt". Pod sloganom "mržnja nas je održala", letos su opet okupirali bespuće Kučajskih planina, pošto su ranije najurili nudiste i hopijevce - "Decu duge", uz vokalnu grmljavinu "Ovo je Srbija".
Naša je otadžbina, a njihova crkva. Pod okriljem ekstremnog pravoslavlja i(li) demokratije u mantijama. Zamenjujući teze, od napasnika do žrtve, nedavno su tokom spartanskih dana i noći, u potrazi svetolazarevskog, odnosno svetosavskog identiteta, pod pištaljkom brata Teodora, golobradu dečurliju u olimpijskom duhu, uveli u treniranje spektakularnog trčanja, sklekovima, trbušnjacima, čučnjevima, alpinističkim akrobacijama i avanturama, na osnovama padobranskih bivaka od grana, paprati, konopaca i kratkoročno upotrebljivih šatorskih krila.
Kampovalo se u zilotskom duhu. I, naravno, miroljubivom pucanju iz automatskih pušaka. Jer, kalašnjikov s crkvenim žigom, po Božjoj je volji, može da dokaže kanonsku preporuku da "potraga za pejzažima u magli, vraća izgubljenu veru u rat. Zato se o svom uspehu sudi, prema onome čega ste se morali odreći da bi stigli do vrha". Do najviših kota u čuka.
A na vrhu nedođije, ispod nivoa kanalizacije. Tek, ubrano cveće miriše najjače. Pored ostalog, zbog individualne personifikacije SPC, sa kolateralnim uzrocima masovnih grobnica i neidentifikovanim leševima. S one strane Drine, kad su popovi blagosiljali dželate i podjarivali (na)dolazeću tiraniju. U prohujalom vaktu, kad je arhiviran porast vodostaja i izostanak lovostaja.
Tim povodom je imenovanje novog vladike žičkog dočekano više sa zaprepašćenjem nego sa iznenađenjem, na vrhu najrazuđenije katedrale, čija eparhija ima najviše katakombalnih, odnosno objekata po tipu grčkih meteora, jer ga još iz službovanja u crnorečkom manastiru, nedaleko od Tutina, prati glas(ina) "četnik i po", što vladici Justinu Stefanoviću može, a ne mora da znači odskočnu dasku u neskrivenom lovu na Artemija, pod čijom je upravom stasavao u Crnoj Reci.
U tim paralelama, zilotska kap "pravoslavnih talibana" i izbor žičkog episkopa najnoviji su prilog tradicionalnih srpskih podela. Na sebemrsce i srbomrsce, od kojih niko, ni većina ni manjina, nemaju koristi. Zato bi, u zajedničkom cilju, trebalo država da interveniše. Ne samo protokolarnom retorikom o "verskoj militarizaciji koja nema veze s Hristom i jevanđeljem", ali bez javno organizovanog spinovanja, u oba slučaja.
Navedeni rodoljubi u mantijama nisu primeri, nego povodi, zbog čijih su prethodnika zloslutni pesnici priznali "da se deca u Srbistanu rađaju sa - puškom".
Nepogrešivo, na (po)grešnoj strani. Tvrdoglavo i prkosno. Dobrica Erić zna da plastika ne stanuje u crkvi.
