Izvor: Danas, 13.Jul.2015, 11:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako vlast vidi genocid u Srebrenici
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o odnosu vlasti u Srbiji prema srebreničkom genocidu. Sagovornici su bili Žarko Korać, dugogodišnji profesor beogradskog Filozofskog fakuleta, i Dejan Ilić, saradnik portala Peščanik.
Žarko Korać: Mislim da postoje dva glavna razloga za takvu reakciju. Prvi je što najodgovornija mesta u današnjoj vlasti - znači mesta predsednika vlade, predsednika države i ministara spoljnih poslova - zauzimaju ljudi koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << su devedesetih godina participirali u vlasti i snažno podržavali Miloševićevu politiku, čija je posledica bila i ono što se dogodilo u Srebrenici. Oni očigledno imaju problem sa svojom sopstvenom odgovornošću i savešću. Ne bih preterivao s time da njih baš grize savest, ali ih ova godišnjica srebreničkog genocida veoma neugodno podseća na njihovu prošlost koju se oni trude da zaborave ili se prave da je nije ni bilo. Oni nam nikada nisu objasnili ništa, jedino je premijer Vučić nekoliko puta rekao - eto, to je bila pogrešna politika i na tome se zaustavio. Drugo, pošto oni sebe smatraju proevropskim političarima, oni i njihovi prorežimski takozvani analitičari misle da neko želi da ih spotakne kada im iz prošlosti izvuče jedan takav događaj kao što je Srebrenica. Drugim rečima, insistira se na tome da je svaki govor o Srebrenici iz devedesetih godina u stvari potkopavanje Srbije.
Dejan Ilić: Čini mi se da nije reč o paničnoj reakciji, kao što mi se čini da nije reč ni o masovnoj reakciji. Mislim da su reagovali ljudi koji su na vrhu vlasti i oni koji ih poslušno slede i za njih obavljaju poslove. Ali ne bih rekao da su oni u panici, jer se osećaju prilično sigurnim na svojim mestima. Inače, najveći broj ljudi u Srbiji je na neki način ravnodušan prema svemu tome. Slažem se da iz njih progovara nečista savest. Oni su se u tome prepoznali i rekli: “Zašto bismo se mi time bavili, to je ponovno potpirivanje sukoba“. S druge strane, oni čuvaju jedan kontinuitet. Zvanična Srbija nikada nije povukla liniju i rekla da je bilo loše ono što je rađeno u devedesetim godinama, da su bili pogrešni ciljevi za koje su se tada borili i srpske oružane jedinice i srpski političari. Nikada nije rečeno: “Mi sa tim raskidamo“. Ne. Tu postoji kontinuitet. I danas se legitimet za bavljenje politikom u Srbiji stiče prihvatanjem nacionalnih ciljeva koji su onda bili prioritet. To je odbrana jedne politike koja je već više decenija dominantna u Srbiji i sa kojom mi ne umemo da napravimo nikakav jasan raskid. S druge strane, nije mi jasno na koji način britanska rezolucija može da ugrozi bilo koga u Srbiji. To nije rezolucija protiv srpskog naroda, kako oni to žele da predstave. NJeni cilj je da se događaji poput srebreničkog genocida nikada više ne ponove. Ne vidim kako razumna osoba može da ima problem sa jednim dokumentom u kome se sva pažnja usmerava ka tome da se formiraju mehanizmi kako bi se slične stvari sprečile, kako se ne bi dozvolilo da se isti zločini i genocid dogode u budućnosti. Kao što ste već rekli, ovde se čak ne pominje ni to da Srbija nije preduzela sve da spreči genocid u Srebrenici. Ovde se kaže da treba izvući pouke iz neuspeha Ujedinjenih nacija da spreči genocid u Srebrenici. Govori se o Ujedinjenim nacijama, svetskoj organizacija koja je zakazala u jednom trenutku, dok se Srbija i Srbi praktično i ne pominju.
Omer Karabeg: Ako je rezolucija mogla nekoga da pogodi, to je pre svega Milorad Dodik koji uporno negira genocid u Srebrenici, nipodaštava žrtve i govori da je to najveća prevara 20. veka. Zašto je vlast u Srbiji, koja je ponekad znala i da se distancira od Dodika, sada sto posto stala iza njega?
Žarko Korać: To je jedno od glavnih pitanja. Potpuno je jasno da je na ovom pitanju došlo do zbližavanja vlasti u Srbiji sa vlašću u Republici Srpskoj. Dodik je notorni negator srebreničkog genocida, iako je Narodna skupština Republike Srpske svojevremeno usvojila dokument u kome se vrlo jasno govori šta se dogodilo u Srebrenici. On je dobio podršku, pre svega, od predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Na zajedničkoj sednici vlade Srbije i Republike Srpske dogovoreno je da se zajednički obeležava 5. avgust kao Dan sećanja na stradale i prognane Srbe. To je tačno dan početka Oluje u Hrvatskoj, koji Hrvatska slavi kao Dan državnosti. Dogovoren je čitav niz stvari koje pokazuju ogromnu ideološku bliskost između takozvane proevropske vlasti Srbije i vlasti Milorada Dodika koja je otvoreno antievropska. Dodik je u tom pogledu iskreniji, on je zaista potpuno antievropski političar i on se okreće Rusiji. Ovo naglo zbližavanje vlasti u Srbiji i one u Republici Srpskoj pokazuje da odnos prema onome što se dešavalo devedesetih godina najjače vezuje nacionaliste s ove i s one strane Drine. Bilo je i drugih teških zločina na prostoru Bosne i Hercegovine. Upoznat sam sa zločinom u Prijedoru koji je u nekom smislu i gori od srebreničkog, jer tamo nije bilo rata. To je bila masovna egzekucija ljudi druge nacionalnosti. Ali Srebrenica je postala simbol tog rata. Ona je u međunarodnim razmerama simbol nebrige čovečanstva za ono što se desilo u jednom malom zabačenom delu Evrope. Srebrenički genocid pokazuje koliko je za srpske nacionaliste važna odbrana onoga što se dešavalo devedesetih godina. Umesto da se prema Srebrenici odnose kao prema jednom od najnegativnijih događaja u čitavoj srpskoj istoriji, za njih je to jedna od kapitalnih stvari. To je šokantno. Hoćete da budete proevropska vlada i dajete takve izjave, a kada treba da odbacite užasne zločine počinjene iz najbestijalnijih nacionalističkih motiva, odjednom se pokaže da niste u stanju to da uradite - bilo što se bojite da ćete izgubiti podršku svojih birača, bilo što nemate hrabrosti da se obračunate sa vlastitom prošlošću. U ovom trenutku nacionalizam u Srbiji ponovo pokazuje svoje lice. On je bio prigušivan poslednjih godina, ali se sada razbuktao. Dobio je nove forme u šta spada i neprekidno pojavljivanje Dodika u Beogradu. Dvadesetogodišnjica genocida u Srebrenici je raspršila iluziju da Srbija ima vlast koja može da se odrekne devedesetih, pa i po cenu da osudi svoju sopstvenu političku prošlost.
Dejan Ilić: Nisam video da su se Dodik i vlast u Srbiji i do sada nešto previše razilazili. Čini mi se da mi isuviše lako nasedamo na njihove jeftine predstave - kao oni se udalje, pa se približe. Kad malo bolje pogledate, vidite da u svakom ključnom trenutku oni misle isto i rade zajedno. Ne mislim da je tu bilo bilo kakvog udaljavanja. U negiranju srebreničkog genocida posebno mi je gadna stvar kada kažu: “Gde je tih 8.000 ubijenih, kada je do sada samo 4.000 ljudi sahranjeno?“ To je na neki način nastavljanje tog istog zločina, jer se u trenutku kada je zločin počinjen računalo s njegovim poricanjem. Nije planirano samo pogubljenje ljudi, nego i zametanje tragova tog zločina. Ti ljudi su pobijeni, pa su zatim njihovi leševi nekoliko puta premeštani, tako da ih je veoma teško pronaći i sahraniti. I onda se cinično kaže “Nema tih osam hiljada leševa“. Pa nema, zato što su sakriveni i zato što su sistematski uništavani dokazi. Dodik bez ikakvog problema nastavlja tu politiku zločina i on je zaista neko ko predstavlja kontinuitet sa zločinom. Da li me iznenađuje što srpske vlasti tako blisko s njim sarađuju? Naravno da me ne iznenađuje, naravno da je to očekivano. Politiku koju vodi sadašnji vrh u Srbiji vidim kao jeftinu politiku ucenjivanja i nadmudrivanja. Sada imamo pregovore o Kosovu, pa kada tu nešto želimo da provučemo, onda igramo na kartu Republike Srpske. Ta politika je nastavak politike iz devedesetih i mislim da ova vlast neće s njom napraviti raskid.
Omer Karabeg: Marta 2010. godine Skupština Srbije je donela Deklaraciju o Srebrenici u kojoj se kaže: “Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“. Tada je genocid indirektno priznat, jer presuda Međunarodnog suda pravde, na koju se Deklaracija poziva, definiše zločin u Srebrenici kao genocid. Da li ovo sadašnje ponašanje vlasti govori da je ona praktično odustala od te deklaracije?
Žarko Korać: Apsolutno. Tu nema nikakve sumnje. Ja sam tada bio poslanik i nisam glasao za tu deklaraciju zato što je izbegnuto da se u njenom tekstu pomene genocid. Ovu rezoluciju predložila je Demokratska stranka i jedva je namakla većinu. Ja mislim da je bilo svega nekoliko poslanika preko 50 posto. Tomislav Nikolić, sadašnji predsednik Srbije, tada je bio u parlamentu i želeo je da jedini govori u ime tek osnovane Srpske napredne stranke, koja je nastala otcepljenjem od Srpske radikalne stranke. Dobro se sećam - sedeo je nekoliko metara od mene - kako je ustao, naklonio se i rekao da se klanja svim žrtvama, pa i bošnjačkim, a onda je nastavio da negira i relativizuje srebrenički zločin kako se to i danas radi. Prihvata se da je to bio težak zločin, ali ne i genocid, i drugo - da su i Srbi isto tako stradali, mada podaci pokazuju da je najveći broj ubijenih Srba pripadao Vojsci Republike Srpske - i to preko 80 posto, za razliku od Bošnjaka gde je 70-80 posto bilo civila. To su notorne činjenice. U Srbiji se ne samo relativizuje genocid, nego se i kaže da je svet nezainteresovan za srpske žrtve. Dačić je prvi počeo da broji koliko se puta u britanskoj rezoluciji pominje reč genocid, kao da ima značaja da li se pominje jedanput ili dvadeset puta. Insistira se na tome da svet neće da osudi zločine nad Srbima i britanska rezolucija se proglašava antisrpskom zato što ne pominje srpske žrtve, pa se tvrdi da ta rezolucija želi da Srbe prikaže kao genocidni narod. Ovde je trenutno jedna jako mučna atmosfera. Umesto da Srbija pokaže da je nešto naučila iz istorije, ovde se sve dešava obratno - govori se da je sve to jedna podvala, da zapravo nije ni bilo genocida, a da se svet bezobzirno odnosi prema srpskim žrtvama koje su po toj logici iste kao i bošnjačke. Stiče se utisak da se za ovih dvadeset godina od rata ništa nije promenilo u percepciji rata u Bosni i Hercegovini. Naprotiv, nacionalistički mitovi su se učvrstili, pa danas rastu generacije koje će smatrati da je priča o genocidu prevara, da to jeste bio zločin, ali da je bilo mnogo i srpskih žrtava i da je najbolje o svemu tome i ne govoriti. Ne pravim nikakvo direktno poređenje, ali koliko smo daleko od onoga što je rekao nemački predsednik Joahim Gauk - da nema nemačkog identiteta bez Aušvica. To je stravična izjava sa stanovišta morala i stravična lekcija koju je jedan narod izvukao iz svoje prošlosti. Uzmite Tursku koja ni danas ne prihvata jermenski genocid. Većina naroda neće da se suoči sa svojom istorijom, ali to nije nikakvo opravdanje za ono što se u ovom trenutku radi u Srbiji. Ovde - ne da se ne prihvata odgovornost - nego se ide u potpuno suprotnom smeru. Osporava se karakter srebeničkog zločina i tvrdi da svi oni koji govore o genocidu to namerno rade da se ne bi govorilo o srpskim žrtvama. Trenutna atmosfera u Srbiji je jako mučna. Prvi put za poslednjih nekoliko godina imamo jednu nacionalističku atmosferu koja me donekle podseća na ono što se dešavalo ranih devedesetih godina. Dakle, nemamo rat, niti će ga biti, ali imamo izraženo kvarenje odnosa između srpskog i bošnjačkog naroda.
Omer Karabeg: Rekao bih da je jedna od najtežih optužbi koje se upućuju na račun britanske inicijative da se ceo srpski narod nastoji proglasiti genocidnim.
Dejan Ilić: Ja to tumačim kao izjavu iz neznanja. Nema genocidnih i negenocidnih naroda. Postoje društvena i državna okruženja, postoje politike koje vode ka tom zločinu. Nije stvar u tome da se Srbi proglase genocidnim narodom, već u tome da se ukaže na okolnosti koje su dovele do tog zločina i da se onda od ljudi zahteva odgovorno ponašanje da se takve okolnosti više nikada ne ponove. Dakle, kad neko ko kaže da se tom rezolucijom Srbi žele prikazati kao genocidan narod - nema pojma šta priča. To je, inače, rekao predsednik Srbije koji će zapravo bez problema u svojoj glavi misliti da su Hrvati genocidan narod, jer je to čovek koji razmišlja u tim kategorijama. Naprosto - ne postoje genocidni narodi. Postoje okolnosti, postoje politike koje se kreiraju na način da vode do tog zločina. Ono što u ovoj rezoluciji stoji i što je njena suština - to je da se moraju napraviti takvi mehanizmi koji će u ranim fazama prepoznavati formiranje takve politike i sprečiti njene posledice. Kada pročitate rezoluciju koju je predlagala Britanija, videćete da se Srebrenica uzima kao simbol ponašanja koje je dovelo do tragičnog zločina i genocida.
Omer Karabeg: U srpskim medijima je rasprava u Savetu bezbednosti povodom rezolucije o Srebrenici nazivana istorijskom bitkom na Ist Riveru. Srebrenica je za Srbiju postala važnija od Kosova, mada je Brisel toliko puta poručio srpskim vlastima da je napredak u pregovorima sa Prštinom uslov za evropsku integraciju Srbije. Kako je sada Republika Srpska odjednom ispala važnija od Kosova?
Dejan Ilić: Ne umem da vam odgovorim na to pitanje, jer nekako zanemim pred elementarnim nedostatkom morala u ovome što se trenutno događa. Ja to ne razumem. Dogodio se strašan zločin, počinjen je genocid, a vi to negirate i kažete da nije u našem interesu da se o tome razgovara i da se izvuku pouke.
Mi smo kao društvo morali s tim da završimo mnogo ranije. To je moralo da uđe u školske programe i udžbenike, a mi još uvek razgovaramo o tome da li se to dogodilo ili ne. To znači da naši političari ne rade ono što je njihov posao, nego prosto zamajavaju ljude i to na najopasniji način tako što potpiruju emocije koje su već jednom dovele do tih katastrofalnih stvari.
Evropski put
Omer Karabeg: Mislite li da ova buka oko Srebrenice odvlači Srbiju sa evropskog puta?
Žarko Korać: Srbija u ovom trenutku ostavlja utisak zemlje koja se veoma protivrečno i uz teške muke oslobađa svoje prošlosti. Tačno je da je u ovom trenutku politika Evropske unije fokusirana na Kosovo - to je Vučić shvatio, ali ako oni misle da Zapad na kraju neće obratiti pažnju na ono što radi Dodik u Bosni i Hercegovini, koja se upravo zbog paralize centralne vlasti trenutno smatra jednom od najneuspešnijih država u Evropi, grdno se varaju. Pitanje Bosne i Hercegovine, pa time i pitanje Srebrenice, će doći na red. Da li će to biti za dve, tri ili pet godina - teško je reći, ali će sigurno doći na red. Ova generacija političara, Dačić i Vučić, nije u stanju to pitanje da otvori. Oni ne mogu da preskoče svoju senku. Posebno je ciničan Dačić, koji je u to vreme bio potparol vladajuće stranke i miljenik Miloševića. Sve će to u jednom trenutku doći na naplatu. Možda ne ovoj generaciji političara, ali svakako onoj sledećoj.
Dejan Ilić: Ja spadam u ljude koji ne veruju da ova vlada ima iskrenu nameru da uvede Srbiju u Evropsku uniju. U stvari, možda ona i želi da Srbija postane deo Unije, ali pod uslovom koje će postaviti sama Srbija, a to je da Evropska unija prihvati Srbiju ovakvu kakva je ona danas, sa svim nasleđem kojeg ona ne želi da se odrekne. Sve što Srbija radi zapravo je jedno zamajavanje i pokušaj da se pod izgovorom da hoćemo u Evropsku uniju tamo, zapravo, nikada ne stigne.
