Izvor: Politika, 22.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako razumeti američko (ne)znanje
Petak, 14. novembar 2008.
Jedna od tema na koje američki profesori posebno reaguju jeste pitanje znanja i opširnosti obrazovanja američkih srednjoškolaca. Pitanje je kompleksno, a svaka osuda je prebrzo doneta i nepromišljena. Međutim, ne sude samo stranci, sude i Amerikanci, a kada oni sude, više boli.
Danas, u školi, na skoro svakom času sasvim slučajno postavljano je isto pitanje. Pri kraju časa algebre, nakon kratke diskusije, svi su pogled usmeravali ka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << meni. Profesor je pokrenuo priču o tome kako stranci vide Amerikance. Vidim dvadesetak zbunjenih pogleda koji čekaju odgovor na pitanje: Misle li tamo daleko, u Evropi da su Amerikanci „glupi”? Profesor se smeši i čeka potvrdan odgovor. Šta stranac misli, od ključne je važnosti.
Kroz glavu mi prolazi mnogo pitanja. Na trenutak sam se osetio kao da je stav prema sopstvenoj zemlji svih tih ljudi koji me gledaju u mojim rukama. Ako im kažem da tamo daleko za njih misle da su „glupi”, razbiće se iluzija o dvesta dvadeset godina staroj naciji, koja je u međuvremenu postala i najveličanstvenija u istoriji sveta, ali, što je još gore, obuzeće ih osećaj niže vrednosti. Velika odgovornost. Borba protiv predrasuda je najteža, čini mi se. Sada sam na pola puta. S jedne strane je daleki svet koji misli da su Amerikanci manje inteligentni, a s druge stane su baš ti Amerikanci koji se pitaju zašto oni na drugoj strani tako misle.
– Prvo, svuda ima inteligentnih i manje inteligentnih ljudi. Ne može se reći da su Amerikanci manje inteligentni i da svi daleki ljudi misle tako – rekao sam i odahnuli smo.
Ali, svaka predrasuda ima nekakvo utemeljenje u stvarnosti. Razumeti predrasudu znači sagledati problem i objasniti specifičnost utemeljenja. Amerika je različita, a američko školstvo razlikuje se, pre svega, od srpskog. Nakon izvesnog vremena, provedenog ovde, čini mi se da počinjem da shvatam zašto stranci vide Amerikance tako kako ih vide. Ključnu rečenicu izgovorio je danas profesor slikanja u razgovoru sa mnom:
– Amerika hoće da da istu šansu svima, svaki srednjoškolac zaslužuje podjednaku pažnju.
Zaslužuje li, to je već neka druga tema. U američkoj srednjoj školi svi su zajedno. I dobri i loši đaci, kao i svuda, lošiji su uočljiviji. Nema prijemnih ispita, minimuma, rang-liste. To je dobro za lošije đake, a lošije za one dobre. Međutim, gradivo je ključna stvar.
Koliko sam samo puta čuo priče o epskim podvizima srpskih učenika na razmeni? Ti podvizi možda izgledaju epski, ali nikada se ne postavlja pitanje šta je do njih dovelo? Program za svaki predmet potrebno je prilagoditi svakom pojedincu, a imajući u vidu da svako odeljenje čine učenici sa najrazličitijim intelektualni sposobnostima, počev od mentalno zaostalih, do natprosečno inteligentnih, problem treba ozbiljnije promisliti. Pitam se kako bi u Srbiji izgledao univerzalni srednjoškolski program i kakvi bi kriterijumi bili? Koliko bi se knjiga godišnje čitalo? O tome, o proseku, niko sa te strane sveta ne misli kada kritikuje ovu.
Američki školski sistem, sam po sebi, primorava svakog Amerikanca na nastavak školovanja, jer srednjoškolska diploma nije usmerena ni na koji način i ne daje nikakvu kvalifikaciju onom ko je poseduje. Iako svi maturanti nisu sposobni da završe koledž, njima je data velika i neprocenjiva mogućnost. Ako imate dobre ocene, imate i mogućnost da se besplatno školujete na nekom od najboljih svetskih univerziteta. Ali, koliki je procenat Amerikanaca koji ovo shvataju? Postojanje pomenute predrasude govori u prilog tome da više ima onih drugih.
Gigantska auto-industrija uzela je maha, i načinila automobile važnijim od ocena. Da li će svetska finansijska kriza, koja je pre svih pogodila američke proizvođače automobila, uticati na zainteresovanost američkih srednjoškolaca za školu? Nadam se da hoće.
Marko Milovanović
[objavljeno: 23/11/2008]
.jpg)
