Izvor: Politika, 20.Okt.2014, 15:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je prevođen Gezeman
U dopisivanju s mojim suprugom, Volfgang Gezemen bio je, kao svojevremeno i njegov otac Gerhard u vreme Prvog i Drugog svetskog rata, duboko potresen nesrećom koja nas je zadesila 1999.
U sećanju na Veliki rat, od koga nas deli čitav vek, „Politika” je objavila dodatak „Dnevnik” Gerharda Gezemana, Nemca koji je sa Srbima prešao Albaniju, a nije morao, mogao je da se na vreme vrati u Nemačku, ali nije to učinio. Dodatak donosi izbor iz Gezemanovih dnevničkih zapisa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objavljenih pod naslovom „Bežanija”, u prevodu univerzitetskog profesora Tomislava Bekića (Equilibrium, 2014). Ime Gerharda Gezemana do sada bilo je malo poznato javnosti, za njega su znali samo germanoslavisti i stručnjaci za našu narodnu književnost. Reagovanja na ovaj dodatak veoma su pozitivna, ilustracije uz tekst ostavile su utisak na čitaoce, što sam imala priliku da čujem, a u poslednje vreme o Gezemanu bilo je i nekoliko priloga u štampi. Njegova ličnost više nije nepoznata. Bio je srpski zet, oženjen Magom Magazinović. U tom braku rođen jeu Kragujevcu sin HaraldRajko (jun 1915), gde je i preminuo godinu dana kasnije. Ćerka Rajna rodila se 1917. u Lucernu, a preminula u Beogradu 2006. godine. Gerhard Gezeman je u drugom braku imao sina Volfganga (1925–2014), slavistu, koji se opredelio izučavanju bugarskog jezika i književnosti.
Pored svoje naučne delatnosti, Volfgang Gezeman se posvetio izdavanju dela svoga oca, koji se poslednjih godina života bavio isključivo književnim radom. Naukom više nije mogao jer napuštanjem Praga i povratkom u Nemačku, na kraju rata, njegova dragocena slavistička biblioteka, 5.000 knjiga, najveća i najvrednija te vrste u Evropi, u svakoj sa ex libris obeležjem uz lik Filipa Višnjića, kao i brojni rukopisi među kojima i monografija o Gogolju, sve je ostalo i propalo. Tada je nastao jedan roman i niz pripovedaka i novela koji su posthumno objavljeni. Njegov roman „Srećne oči” (1953) autobiografskog je karaktera, a pripovetke u tematskom i formalnom pogledu nastale su po ugledu na naše narodne pripovetke. Neke su za nas posebno interesantne jer su mu kao ishodište poslužile naše narodne pesme. Objavljene su pod naslovom „Priče iz zasede” (1979). U prevodu Tomislava Bekića, mog počivšeg supruga, objavljene su 2004. godine, kada je već odavno bio uspostavljen prisni lični kontakt između njega i Volfganga Gezemana, od koga je i dobio tu zbirku. U njoj se nalazi pet pripovedaka. „Pesma o velikom banu” je slobodna obrada narodne pesme o Banović Strahinji, „Svadba” – narodna pesma „Ženidba Maksima Crnojevića”, za pripovetku „Hajduk Kariman” Gezemanu su bile izvor dve kratke crnogorske priče, izvor za priču „Slavuj” je jedna stara bugarska balada, priča „Grm koji gori, a ne izgori” ima svoje ishodište u ličnom doživljaju autora, u njoj se oseća dobar poznavalac ljudi i našeg podneblja.
Kontakt između Volfganga Gezemana i mog supruga uspostavljen je 1984. godine, u početku to su bili prepiska i telefonski razgovori, a onda prisan susret, u Regenzburgu, u leto 1991. Često su obojica izražavala žaljenje što se nisu ranije sreli. Volfgang je pisma gotovo uvek potpisivao s „Vuk”. Bio je zahvalan mom suprugu na prevodilačkom poduhvatu i želji da se delo njegovog gotovo zaboravljenog oca približi našem čitalaštvu. Prevođenje je teklo prema pripremljenom planu: prvo „Studije o južnoslovenskoj narodnoj epici” (Beograd 2002), u suludom vremenu „Milosrdnog anđela”! U pismu Volfgangu (decembar 1999) saopštava mu da je prevod završen, a na Volfgangovo pitanje kako je to bilo moguće, moj suprug odgovara da je to bio način njegove odbrane od surove stvarnosti. Volfgang je bio, kao svojevremeno i njegov otac u vreme Prvog i Drugog svetskog rata, duboko potresen nesrećom koja nas je zadesila. U Beogradu su postojale i njegove rodbinske veze. Potom su sledili prevodi: „Crnogorski čovjek” (Podgorica 2003), „Priče iz zasede” (Vršac 2004), „Bežanija” (Beograd 2014). Svaku knjigu upotpunjavao je i pogovor Tomislava Bekića.
Još jedno značajno Gezemanovo delo, „Kultura južnih Slovena”. Kulturno-antropološke studije i eseji, moj suprug preveo je 2007, ali pogovor nije stigao da napiše. Iznenada nas je napustio u januaru 2008. Pogovor je pisala Ljiljana Pešikan-Ljuštanović. Iako odavno pripremljena za štampu, knjiga se još nalazi „na listi čekanja”, danas čestoj sintagmi. Bilo je pokušaja da se dobiju sredstva za objavljivanje, ali bez uspeha . Da se, kojom srećom, radi o nekom priručniku u 100 lekcija kako ostati lep i mlad ili sličnoj „literaturi”, u čemu ne oskudevamo, bilo bi lakše.
Profesor nemačkog jezika u penziji
Olga Bekić
objavljeno: 20.10.2014.
