Izvor: Politika, 25.Jul.2014, 12:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je počeo Prvi svetski rat
Srpskoj vladi je, 28. jula 1914. poštom stigao telegram iz Beča, kojim je Austrougarska objavila rat Srbiji. Iste večeri, austrougarski ratni brodovi, monitori započeli su bombardovanje Beograda....
„Pošto Kraljevska srpska vlada nije dala zadovoljavajući odgovor na notu, koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu, 23. jula 1914. godine, carsko kraljevska vlada nalazi za potrebno da sama da zadovoljenje svojim pravima i interesima i da radi toga pribegne oružanoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sili. Austrougarska smatra, dakle da se od ovoga trenutka nalazi u ratnom stanju sa Srbijom (u potpisu ministar spoljnih poslova Austrougarske grof Berthold).”
Depešu ovog sadržaja objavila je „Politika” na prvoj strani svog vanrednog izdanja od utorka 28. (15. po julijanskom kalendaru) jula 1914. godine.
Austrougarska objava rata je inače stigla na način na koji nikada ranije jedna zemlja nije objavila rat drugoj – poštom, tako da su je svi mogli pročitati. Nikola Pašić, predsednik srpske vlade i ministar inostranih poslova, primio ju je u niškom hotelu „Evropa”, dok je ručao. Poštar koji mu je uručio ratnu objavu kasnije je posvedočio da su prve Pašićeve reči bile: „Austrougarska nam je objavila rat. Naša stvar je pravedna, Bog će nam pomoći.”
Zbog neobičnog načina na koji je stigla austrougarska depeša mnogi, u prvom trenutku nisu poverovali u njenu autentičnost. Ovo tim pre što se stanovništvo, mada je znalo da je rat na pomolu, i dalje potajno nadalo da do oružanog obračuna neće doći. Zato je naslov vanrednog, besplatnog izdanja „Politike” od 28. jula, objavljen preko cele strane glasio „Rat nije objavljen”. Nažalost, još istog dana pokazalo se da je depeša koja je stigla iz Beča – istinita. Austrijski monitori (ratni brodovi ) otpočeli su 28. jula uveče bombardovanje Beograda koje je bez prestanka trajalo narednih sedam dana. To bombardovanje bilo je uvod u rat, najveći koje je čovečanstvo do tada videlo...
Šta je prethodilo ovoj objavi rata u, kako se tada verovalo, „veku mira i napretka”. Kao što je „Politika” već pisala, austrougarska vlada je, dobivši pomoć i podršku Nemačke koja je želela da Sarajevski atentat iskoristi kao povod za početak rata, još 7. jula na zasedanju ministarskog saveta (vlade) donela odluku da Srbiji uputi depešu sa teško prihvatljivim zahtevima. Sedam dana kasnije – 14. jula, na sastanku u Bad Išliju doneta je odluka da ona bude u formi ultimatuma. Ove aktivnosti pratila je žestoka politička i medijska propaganda koja je imala cilj da Srbiju i njenu vladu optuži za glavnog krivca i podstrekača Sarajevskog atentata.
Konačno, kada je dobijena saglasnost svih unutrašnjih faktora i sa austrijske i sa ugarske strane za rat, i kada su se, kako se verovalo, stekli povoljni međunarodni uslovi (francuski predsednik je tek bio isplovio iz Sankt Peterburga), austrougarski poslanik u Beogradu, uručio je 23. jula ultimatum srpskoj vladi.
„Juče, po podne oko 6 časova austrijski poslanik baron Gizl predao je zastupniku ministarstva spoljnih poslova gospodinu Pačuu notu austrijske vlade. Predajući notu baron Gizl je tražio da se na nju odgovori u što kraćem roku... Austrougarska je ostavila kratak rok za odgovor na notu. Ona traži da se Srbija u roku od 48 sati izjasni pristaje li da ispuni austrougarske zahteve ili ne”, objavila je „Politika” u broju od 24. (11.) jula 1914. godine.
Još u istom broju čitaoci „Politike” mogli su da saznaju koji sve zahtevi stoje u ultimatumu, a oni su ponovljeni i sutradan 25. (12) jula, preko cele prve strane. Uglavnom, Austrougarska je od Srbije u deset tačaka, pored ostalog, tražila da uguši svaku publikaciju i raspusti svako udruženje na koje se makar i sumnja da agituju protiv nje, da iz istih razloga, iz državne službe ukloni veći broj oficira i službenika, da uhapsi majora Vojislava Tankosića i činovnika Milana Ciganovića, za koje se verovalo da su direktno umešani u atentat, raspusti i zameni granične organe, kao i da o svim svojim aktivnostima redovno obaveštava Austrougarsku. Posebno su oštre bile tačke pet i šest u kojima se tražilo da u istragama protiv lica osumnjičenim za atentat učestvuju sudski i policijski organi Austrougarske. Zato je ser Edvard Grej, šef britanske diplomatije, čitajući ultimatum austrougarskom poslaniku u Londonu Mansdorfu rekao da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikada uputila drugoj državi.
Srbija, koja je tek bila izašla iz Balkanskih ratova želela je da izbegne sukob sa daleko većim i vojno nadmoćnijim susedom. Nikola Pašić se hitno vratio u Beograd, održane su konsultacije sa vladom, opozicijom, kraljem Petrom, prestolonaslednikom Aleksandrom, predstavnicima prijateljskih zemalja... Zajednički je zaključeno da „Vlada Kraljevine Srbije treba da nastupi onako kako diktiraju interesi države, trudeći se istovremeno da očuva njeno dostojanstvo”, prenela je „Politika” 25. (12) jula.
Toga dana održan je višesatni sastanak vlade, na kojem je dogovorena konačna verzija odgovora na ultimatum. On je bio krajnje popustljiv – Srbija je, želeći da spreči izbijanje rata prihvatila sve zahteve osim onih iz tačke šest, da istragu o atentatu u Srbiji vode austrougarski organi, ali je i kod te tačke pokazala spremnost na dogovor, odnosno pronalazak rešenja koji bi bio u skladu sa međunarodnim pravom. Odgovor je sastavljen tek u 17.30, pola sata pre isteka ultimatuma i odnesen u zgradu austrougarskog poslanstva: „Pašić je seo u kola i naredio da se vozi u austrougarsko poslanstvo. Uzbuđen poslanik Gizl primio je g. Pašića koji je rekao da donosi notu srpske vlade, kao odgovor na notu Austrougarske. Odmah zatim Pašić je saopštio poslaniku sadržinu srpske note. Čuvši taj odgovor austrougarski poslanik je izjavio da je nezadovoljavajući i da oglašava da su diplomatski odnosi Srbije i Austrougarske prekinuti zbog čega on odmah napušta Beograd i srpsku teritoriju. Cela ta poseta nije trajala ni deset minuta…”,objavila je „Politika” u broju od nedelje 26. (13) jula 1914. godine.
Čim je Pašić otišao, Gizl je seo u jednu od tri kočije u koje je bilo spakovano celokupno austrougarsko poslanstvo, odvezao se ka pristaništu i prebacio se u Zemun. Tako je diplomatija završila misiju i, u naredne četiri godine prepustila je sili oružja. Velika vojna, najveća koju je svet do tada video, koja će u naredne četiri godine Srbiji doneti pobedu, ali i odneti veliki broj života – mogla je da počne.
------------------------------------------
U Beogradu mirno, sve više vojnika na ulicama
Osim o sudbonosnim događajima „Politika” je, tih dana bila i verni pratilac sveopšte situacije u Beogradu, raspoloženja ljudi, promenama koje su novonastali događaji doneli u njihov život, „odbrojavanju” pred rat. Sudeći po tim člancima, Beograd je i ove događaje dočekao mirno i dostojanstveno, kao i mnogo puta u svojoj istoriji: „Juče je bio jedan od najinteresantnijih i najznačajnijih dana u Beogradu. Svestan ozbiljnosti situacije, Beograd je ostao dostojanstven, trezven i priseban. Iako su celog dana stizale, jedna za drugom vesti o velikim vojnim gomilanjima na severnoj granici Srbije i o silnoj vojsci u Zemunu, Beograd je ostao miran i svestan onoga šta ima da se radi i kako da se postupa”, prenela je „Politika”, 25 jula. Sutradan, kada je postalo još jasnije da je zemlja pred ratom, „Politika” je izvestila: „Iako mobilizacija zvanično nije bila objavljena ipak se ceo Beograd odjednom osetio na ratnoj nozi. Vojni obveznici uzmuvali su se da nađu šta im treba pa da hvataju prve vozove. Odjednom na ulicama su se videle mase uniformi. Ponovile su se slike iz septembra 1912.”
Jovan Gajić
objavljeno: 25.07.2014.
