Izvor: Press, 11.Sep.2010, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Milisav branio prevaranta
Zakoračio je Milisav na vreli beton perona beogradske železničke stanice. To je taj Beograd, konačno. Zastao je, skinuo šajkaču i obrisao znoj sa čela. Podnevno letnje sunce mu nije smetalo, ali ga je težak i vlažan vazduh gušio
Čudio se što svi negde žure, guraju se kroz gužvu natovareni koferima. Neki momak ga ćušnu laktom dok je gledao u ceduljicu sa adresom prodavnice u kojoj je trebalo da kupi motokultivator. Papir mu ispade >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << iz ruke i odlete kroz rešetku u slivnik.
Sve je krenulo kako ne treba, gde sad da kupi mašinu... Kako se ono zvaše ulica? Da l' beše Karađorđeva?
- Dete, da te pitam nešto. Ima li neka Karađorđeva ulica, gde prodaju sve za poljoprivredu, alate i tako to - upita Milisav prolaznika.
- Tu je blizu, čiča - reče mladić i objasni mu ukratko kuda da ide.
Narodski čovek
Veliki grad, ljubazni ljudi, pomisli Milisav. Laknulo mu je, pa se osmehnuo i pružio korak. Usput je zagledao izloge. Ispred jednog neko ga potapša po ramenu. Okrenuo se.
- Zemljak, tražiš nešto? Je l' mogu da pomognem nekako? - obrati se Milisavu visoki gospodin u beloj košulji.
- Pa, tu negde ima radnja za poljoprivredu. Krenuo sam da kupim motokultivator...
- To nije moguće! Pa ja prodajem sve za poljoprivredu. Ne moraš da čekaš dugo dostavu, čovek sa kojim radim daje popust kada plaćaš gotovinom. Kakva prodavnica! Pa to je skupo. Hajde da tu sednemo negde na piće i sklopimo posao.
- Važno mi je da imam garanciju... zbog servisa i delova - zbunjeno će Milisav.
- Ne brini. Dobijaš odmah račun i priznanicu, po isporuci i overenu garanciju. Mi smo ozbiljna firma.
Brka u beloj košulji ljubazno ga svrati u kafanu, naruči piće i poče da priča o svome dedi sa sela, imanju, pa kako su on i brat kao deca preskakali tarabe, pecali na potoku, čuvali krave... Milisav otpio rakiju, pa gleda brku pravo u oči. Milo mu kad neko tako sa setom priča o detinjstvu i selu. Malo je danas takvih ljudi.
- Izvini što pitam, vidim ozbiljan si čovek. Narodski. Kako se ti ono zoveš? - upita znatiželjno Milisav.
- Ja sam Radoje. I, vala, uvek sam voleo da radim, ko da me je to ime obeležilo.
- Lepo ime. Naše, sad sve neka strana imena nadevaju. Bože sačuvaj. Nego, koliko košta ta mašina?
Radoje mu reče cenu, a Milisav rukom izvadi iz džepa novac i stavi na sto. Radoje uze neko blokče, ispisa rukom račun, potpisa ga, otcepi i dade ga Milisavu. Napisao mu na cedulji i broj telefona da mu se javi oko isporuke.
- Ti me slobodno pozovi. Sve ćemo brzo da završimo, samo mi napiši tvoju adresu, ime i prezime.
Milisav mu sve napisa, otpi rakijicu, pa se onda rukovaše i raziđoše.
Radoje se danima nije javljao, a Milisavu ubrzo stiže poziv za sud. Što li ga zovu? Nikad ni mrava nije zgazio. Rekao je ženi da mu spremi najbolje odelo. Već sledećeg jutra bio je u Beogradu.
Ušao je u sud, a u hodniku ispred sudnice najmanje pedeset ljudi. Besni. Viču, mašu rukama, psuju.
- Upropastio me, dao sam mu sve pare iz kuće. Treba da visi, a ne u zatvor... - ljutito je gunđao neki penzioner.
Kad su seli u klupe, pojavi se policajac, a ispred njega ide Radoje. Ruke mu vezane lisicama. Šta ovo bi, pomisli Milisav. Takvog čoveka da hapse. I što svi iz publike viču na njega. Onda ga preseče sudijin glas, koji ga pozva da svedoči.
To mora da je neka greška...
- Vi ste Milisav? Znate da kao svedok morate da govorite istinu.
- Znam, šta bi drugo.
- Policajac koji je svedočio kaže da je video optuženog kada vam je prodavao neku mašinu.
- Jeste, sudija. Mnogo fin čovek. Ostavio mi i broj telefona. On sigurno ništa nije kriv, to je neka greška. Da je mogao, sigurno bi mi se javio. Povoljnu cenu dao i popust, platio piće. Pravi gospodin... - zaleteo se Milisav.
- Da li vam je dao neki papir, priznanicu... vratio pare, poslao vam mašinu.
- Sigurno bi mi dostavio mašinu. Sto posto. Evo, dao mi je i ovaj račun - izvadi Milisav cedulju iz džepa i pruži sudiji.
- Čiča, je l' ti vidiš dobro? Znaš li šta piše na tom računu u zaglavlju...
- Pa nisam baš dobar sa očima, godine su to dete.
- Ovde ti, Milisave, piše „Obuća Beograd". Da li si ti kupovao cipele ili nešto drugo?
Milisav skide šajkaču i pognu glavu. Pogleda Radoja pravo u oči, pa onda sudiju.
- Nemoguće. On me nikad ne bi prevario. Čovek je domaćin. Evo vam i cedulja gde mi je napisao telefon. Samo sam čekao da se javi. Mora da ga je nešto sprečilo. Je l' tako, Radoje, kaži im - obrati mu se Milisav.
- Vidiš, čiča, on nije Radoje nego Zoran i nema ni telefon, ni stan, ni firmu na toj adresi što ti je dao - objasni sudija.
- Nije Radoje, ali ga je izradio - dobaci neko iz publike.
- Sram vas bilo, da napadate takvog čoveka. Šta vam je on zgrešio? Radoje, reci im, vidiš da te napadaju. Ti si Radoje Petrović, ajde, reci im - ubeđeno će Milisav.
- Žao mi je čiča, ali ja sam Zoran... - progovori optuženi.
Milisav se udari šakom po čelu. Krv mu udari u lice.
- E, Radoje. Crni Radoje... - reče Milisav razočarano.
